Otpor filipinske vojske zaustavio kineske investicije teške desetine milijardi dolara

Filipinska vlada upravo je dodelila mega projekt za proširenje aerodroma u blizini prestonice Manile vredan 11 milijardi dolara konzorcijumu stranih i domaćih kompanija koje predvodi južnokorejska grupa "Samsung", javljaju mediji u Istočnoj Aziji.

Aerodrom Sengli point u provinciji Kavite, koji će zahvaljujući njihovom kapitalu biti višestruko uvećan i pretvoren u međunarodnu vazdušnu luku koja će zapošljavati oko 50.000 radnika, poslednjih godina privlači pažnju filipinske i azijske javnosti, jer je praktično oduzet kineskim investitorima, koji su prethodno (kao jedini podnosioci) pobedili na tenderu.

Naime, kineska državna kompanija čije je ime na engleskom "Čajna komjunikejšonz konstrakšn" (CCC) bila je okosnica grupe koja je trebalo da dogradi aerodrom tako da on može godišnje da opsluži i do 100 miliona putnika, ali je eliminisana početkom prošle godine, jer filipinskim vlastima nije dostavila potrebnu dokumentaciju u predviđenom roku.

Jasno je međutim, tvrde politički komentatori, da je filipinska armija vršila pritisak da se projekat oduzme kineskim investitorima, jer se upravo u oblasti Sengli point u obalskom gradu Kavite nalazi njena mornarička baza.

Time je praktično nastavljena serija poteza filipinskih vlasti kojima se, na insistiranje vojske (i političke opozicije), razgrađuje plodonosni napor bivšeg predsednika Filipina Rodriga Dutertea da potiskivanjem u drugi plan teritorijalnog spora između njegove zemlje i Pekinga privuče krupan kineski kapital i tako ostvari veću ekonomsku i političku nezavisnost od Vašingtona.

Primera za to ima više.

Recimo, kada su 2019. dve kineske kompanije ponudile da otkupe bankrotirano brodogradilište južnokorejske kompanije "Hanđin" u zalivu Subik, na oko 100 kilometara od prestonice Manile, gde je u prošlosti bila smeštena američka pomorska baza i gde i danas pristaju vojni brodovi SAD, filipinska mornarica je smesta predložila da se ono pretvari u podmorničko uporište.

Protiv ponudu za otkup ubrzo je dao australijski brodograditelj "AUSTAL", da bi brodogradilište na kraju preuzela američka investiciona firma "Serberus kapital menadžment".

Inače, zvuči gotovo neverovatno da je južnokorejska kompanija ulila 2,3 milijardi dolara, podigla brodogradilište u periodu od 2006. do 2009, u njemu zaposlila blizu 35.000 radnika i izgradila preko 120 plovila, da bi već 2019. pala u stečaj zbog 1,3 milijardi dolara duga južnokorejskim i filipinskim bankama.

Zbog zabrinutosti filipinske mornarice da bi kinesko prisustvo u Subiku moglo da podvrgne špijunaži američka plovila i filipinske instalacije za opravku, snabdevanje i izgradnju brodova, zamrznut je i proces preuzimanja ostrva Grande i Čikita na ulazu u zaliv, gde je kineska korporacije iz oblasti ugostiteljstva i turizma "Sanya" počela da gradi velike hotele.

Iz bezbednosnih razloga odbačen je i plan o izgradnji "pametnog grada" vrednog oko dve milijardi dolara na filipinskom ostrvu Fuga, koji je trebala da izgradi kineska kompanija FZEC.

Naime, prevladalo je strahovanje filipinske vojske da bi taj savremeni kompleks na ostrvu na domak Tajvana mogao da bude zloupotrebljen za prisluškivanje filipinskih komunikacionih kablova čija se gusta podvodna mreža nalazi u njegovoj blizini, kao i za špijuniranje vojnih snaga odbegle kineske provincije i njenog saveznika SAD (Da li bi Filipini pružili američkoj vojsci važnu stratešku pomoć u slučaju rata na Tajvanu).

Duterteovo spoljnopolitičko prestrojavanje

Po stupanju na funkciju, Duterte je objavio ambiciozni plan za izgradnju infrastrukture poznat po entuzijastičnom, ali blago mediokritetnom nazivu "Gradi, gradi, gradi", koji je najpre predviđao 75 projekata, a kasnije bio revidiran nagore tako da obuhvati čak stotinu i dostigne vrednost između 158 i 178 milijardi dolara. Duterte je, može se reći, na njemu svojstven nestrpljiv i megalomanski način želeo da uđe u istoriju kao lider koji je doneo zlatno doba u razvoju ostrvske zemlje od 108 miliona stanovnika.

Godinama izložen kritikama američkih ambasadora i političkog vrha u Vašingtonu zbog gušenja opozicionih medija, maltretiranja političkih protivnika i krvavih obračuna s bandama najpre na južnom ostrvu Mindanao, gde je služio kao gradonačelnik najveće urbane celine Davaa, a onda i u celoj zemlji, Duterte je bio neprijateljski nastrojen prema američkom uplitanju u unutrašnju politiku Filipina, te je podršku za svoj režim tražio u političkom i ekonomskom zbližavanju s gigantskim susedom Kinom, pa i Rusijom (Rodrigo Duterte – ludorije koje imaju smisla).

Duterte je neskriveno u javnosti izjavljivao da mu je Kina potrebna, a to se, naravno, nije samo odnosilo na političku dimenziju, odnosno, diplomatski, ekonomski i vojni otklon od Vašingtona koji je jasno objavio prilikom svoje prve posete Pekingu 2016, već i na sprovođenje pomenutog ambicioznog plana o revitalizaciji filipinske ekonomije kroz velika ulaganja u mostove, aerodrome, auto-puteve i drugu važnu infrastrukturu (zašta je bio neophodan kineski novac).

Njegovi politički protivnici kritikovali su ga da trguje suverenitetom zemlje i da velikim infrastrukturnim projektima koji brzo guraju ekonomski rast nagore i doprinose zapošljavanju zapravo nastoji da prikrije ili se iskupi za zločine počinjene u ratu protiv narko dilera i uživaoca aktivnih supstanci koji je pokrenuo, a u kojem su policija i grupe samoorganizovanih naoružanih građana koristile prekomernu silu i nelegalno likvidirale više hiljada ljudi za koje su sumnjali da se bave trgovinom droge, ne ukazavši im priliku da se brane na sudu.

Odnosno, po njima, "Gradi, gradi, gradi" je bio program kojim je Duterte nastojao da imitira pokojnog filipinskog diktatora Ferdinanda Markosa, koji se uprkos svojim zločinima protiv neistomišljenika održavao na vlasti dobrim delom zahvaljujući popularnosti koju je stekao kroz izgradnju zemlje.

Duterteov zavidni dolarski plen

Duterte, svetski poznat po svojim neodmerenim javnim ispadima u kojima je najavljivao masovni masakr uživalaca droge ili psovao papu, svoju ideju o zbližavanju s Kinom čak je u jednom trenutku formulisao lakonskim, ali smislom ispunjenom sloganom "Kina i Filipini protiv sveta", koji je istovremeno slikovito izražavao njegovu predanost saradnji s Pekingom i želju da se suprostavi Vašingtonu i njegovim brojnim saveznicima u Istočnoj Aziji.

Kroz pet poseta Pekingu uspeo je da obezbedi obećanja o kineskim investicijama ukupno teškim preko 45 milijardi dolara. O kolikom novcu je reč može se bolje shvatiti ako se on stavi u kontekst obima filipinske ekonomije – godišnji BDP te države koja se sastoji od preko sedam i po hiljada ostrva iznosi oko 400 milijardi američkih dolara.

Kuriozitet je da su, zbog tradicionalne vojnopolitičke bliskosti Manile s Vašingtonom i zategnutih odnosa Filipina i Kine usled teritarijalnog spora u Južnom kineskom moru, u 2015-oj, godini pre nego što je kontroverzni Duterte stupio na funkciju predsednika, direktne kineske investicije u Filipine iznosile samo 570.000 dolara.

Interesantno je i da je upravo zbog te politike ekonomskog oslanjanja na Kinu, oktobra 2016. nekoliko dana nakon prve posete Pekingu tokom koje je njegova pratnja od 400 filipinskih poslovnih ljudi uspela da sklopi sporazume čija je ukupna vrednost bila 24 milijardi američkih dolara, Duterte odmah uspeo da od Japana, zainteresovanog da parira uticaju Kine, "izvuče" obećanja o poslovima teškim 19 milijardi dolara, od čega su najveći deo bile investicije u filipinsku infrastrukturu i poljoprivredu.

Neuspeli zaokret prema Kini?

Ipak, Duterte tokom svog šestogodišnjeg mandata, koji je upravo istekao u junu ove godine, nije uspeo da u dovoljnoj meri uveri najpre vojsku, koja ima višedecenijske duboke odnose sa SAD, pa i Australijom, a onda ni državni aparat i javnost da stave u drugi plan brigu za bezbednost i otvorenih ruku prihvate primamljive kineske investicije.

Odmogao je i pomorski incident iz 2019. kada je kineski ribarski brod (navodno namerno) udario i potopio krhkije filipinsko plovilo u Južnom kineskom moru i ostavio njegove mornare u vodi – filipinsku posadu par sati kasnije je spasio vijetnamski brod.

Tako se sada, dok se mnogi kineski projekti iz ovog ili onog razloga otkazuju, japanski program ulaganja u filipinsku infrastrukturu vredan 9,3 milijardi dolara glatko sprovodi – njegov najupadljiviji element je onaj koji se odnosi na izgradnju metroa u saobraćajnim kolapsima sklonoj prestonici Manili, koja sa okolinom ima čak 14 miliona stanovnika.

Uprkos tome, Kina ostaje ekonomski vrlo prisutna na Filipinima svojim projektima finansiranja brane Kaliva i železničke pruge na jugu ostrva Luzona, odnosno, na ostrvu Mindanao.

Ipak, filipinski slučaj na očigledan način ilustruje činjenicu da je preduzećima iz Narodne Republike Kine sve teže da se ravnopravno takmiče za infrastrukturne projekte u zemljama koje su politički bliske Sjedinjenim Američkim Državama.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike