Od kauboja do NATO-a – kako su američki zakoni o oružju iskorišćeni u legalizaciji rata za Kosovo

Prošla je 21 godina od legendarnog filma „Kuglanje za Kolombajn" (Bowling for Columbine) američkog režisera Majkla Mura. Oskarovac, najveći dokumentarni film svih vremena prema izboru Međunarodnog udruženja dokumentarnih filmova i planetarne popularnosti koju je stekao – za dve decenije ič nije uticao na promenu američke društvene i državne svesti prema oružju.

Naziv Murovog filma, svirepiji je od hiljadu reči. Povod za dokumentarac je masakr u srednjoj školi u Kolombajnu u Litltonu, Kolorado koji se dogodio 20. aprila 1999. godine kada su ubice 13 učenika ove škole, Erik Haris (18) i Dilan Klebold (17) samo nekoliko sati pre stravičnog zločina i oružanog masovnog ubijanja otišli na kuglanje. Otud naslov.

Ni apeli pojedinih američkih zvaničnika, kao ni Murov film koji je bespoštedna kritika američkog društva i države naoružanih do zuba, nisu uspeli da naprave značajniji iskorak u promeni labavih zakona o kontroli oružja u rukama običnih građana Amerike.

Apeli su hrabriji i glasniji neposredno posle slučajeva monstruoznih ubistava i samoubistava u SAD koja su se kroz poslednje dve decenije samo umnožavala. Danas, statistički gledano, nikad više ubistava nije bilo, a isto je i sa oružjem u vlasništvu civila – nuporedivo ga je više.

Oružano nasilje – deo američke svakodnevice

Ovog utorka, 24. januara, dva učenika su poginula u školi u De Mojnu, u američkoj saveznoj državi Ajova. Učenici od 16 i 18 godina su preminuli u bolnici, pucnjava u kojoj su stradali rezultat je obračuna između bandi.

Istog dana stigla je i vest iz Kalifornije da je na dve lokacije u Half Mun Beju u pucnjavi na farmi pečuraka sedmoro ljudi ubijeno. Pucao je 67-godišnji muškarac, koji je ubrzo uhapšen. Uzrok zločina nepoznat.

Tri dana ranije, 21. januara, isto u Kaliforniji u okrugu Los Anđeles dogodila se još jedna pucnjava. U plesnom studiju, u Monterej parku posle 22 sata, sasvim blizu mesta gde je na desetine hiljada ljudi proslavljalo kinesku Novu godinu, ubijeno je desetoro ljudi, a još desetoro povređeno. Osumnjičeni napadač je izvršio samoubistvo kad ga je opkolila policija.

Oružano nasilje deo je američke svakodnevice. Samo između 1968. i 2017. godine bilo je jedan i po milion smrtnih slučajeva u oružanim napadima što je, već je opšte mesto, više od broja poginulih američkih vojnika u svakom ratu u kojem su učestvovale Sjedinjene Države, od rata za nezavisnost 1775.

U poslednje vreme još je strašnije. Prema podacima američkih centara za kontrolu i prevenciju bolesti od vatrenog oružja stradalo je 45.222 Amerikanca samo u 2020. godini, bilo ubistvom ili samoubistvom, što je za 25 odsto više nego 2015, prenosi Bi-Bi-Si.

NATO bombardovanje Srbije

Najveći lobista za oružje u SAD je Nacionalno udruženje vlasnika oružja kojem je Mur u svom filmu o Kolombajnu posvetio neophodnu pažnju.

Posebno se starao da "dopre" do glumca Čarltona Hestona koji je u vreme tragedije 1999. bio predsednik udruženja vlasnika oružja. Oni su u Americi uvek imali budžet za lobiranje među kongresmenima. U Teksasu i Džordžiji, tako, građanima ne treba dozvola da bi nosili pištolj.

Pre nego što se dogodio stravični zločin u Kolombajnu tog dana američki mediji su izveštavali o najvećem jednodnevnom NATO bombardovanju Srbije, koje su predvodili američki predsednik Bil Klinton i general Vesli Klark.

„Bilo je jutro 20. aprila 1999", kaže Mur u filmu i nastavlja: „To je bilo jutro skoro kao i svako drugo u Americi. Seljak je radio svoje poslove na farmi. Mlekar je isporučio mleko. Predsednik je bombardovao drugu zemlju čije ime nismo mogli da izgovorimo."

Samo tri godine pošto je pokupipio sve moguće nagrade za svoj film, Majkl Mur je 2004. generala Klarka podržao u kandidaturi za predsedničku nominaciju u Demokratskoj stranci.

Iste te 2004. pojavila se i knjiga američke novinarke Stejsi Saliven „Be not afraid for you have sons in America" o tome kako su Sjedinjene Države, upravo zahvaljujući svojim liberalnim zakonima o kupovini i izvozu oružja, „uvučene u rat na Kosovu".

Junak Salivenove u ovoj knjizi po kojoj je snimljen dokumentarac „Bruklinska veza" je Fljorin Krasnići, američko-balkanski biznismen, jedno vreme i poslanik „Samoopredeljenja" ali pre svega albanski heroj devedesetih, koji je uspeo da prikupi 30 miliona dolara za finansiranje OVK.

Zvezda dokumentarca „Bruklinske veze" iskoristio je američke labave zakone o kupovini i izvozu oružja i naoružao OVK.

Jesu li Klark, Krasnići i Mur voleli filmove Čarltona Hestona

Na prvi pogled, holivudska priča. U Ameriku je pristigao 1988. preko meksičko-američke granice, u gepeku belog kadilaka, svedočio je potpisnici ovih redova pre 2005.

Deceniju kasnije kao bruklinski majstor za krovove, Krasnići je naoružao Oslobodilačku vojsku Kosova, izvozio maskirnu uniformu, municiju i oružje, iz Amerike, preko albanske granice, na Kosovo u vreme sankcija.

Usledila je vojna intervencija najmoćnije alijanse na svetu koja je trajala 78 dana i koštala 45 biliona dolara.

Salivenova je potpisnici ovih redova pre 18 godina u razgovoru za NIN ispričala da prema američkim zakonima skupljanje novca, kupovina i pošiljke vojne opreme i oružja bilo kojoj gerilskoj vojsci nisu ilegalni sve dok se ta vojska ili organizacija ne nalazi na zvaničnoj specijalnoj listi Stejt departmenta za terorističke organizacije. A OVK nije bila na listi terorista.

Ako se iz Sjedinjenih Država iznosi do tri snajperske puške, tumačila je Salivenova, nijedan američki zakon nije prekršen.

„Ja sam prilično ubeđena da su američke obaveštajne službe znale o ilegalnim, velikim pošiljkama koje je napravio Fljorin Krasnići, ali nikad nisam mogla to da potvrdim. Nemam izvore u obaveštajnim službama, a pres službe DIA i CIA, nikada nisu odgovorile na moje pozive", kazala je Saliven (NIN, br. 2854, 8. septembar 2005).

Oružje je avionima transportovano u Albaniju, preko Švajcarske, zbog čijih je carinika Fljorin Krasnići morao da kupi slona u Tanzaniji i osnuje lovačko društvo u Tirani. U Albaniji je stacionirano u vojnom kampu Bajram Curi, a odatle na Kosovo, u ruke Ramušu Haradinaju.

Inače, Vesli Klark je prisustvovao jednoj od donatorskih večeri na kojima je prikupljan novac za OVK. A Krasnići je, godinama kasnije, kao i Majkl Mur, podržao Klarkovu predsedničku kampanju. Pre svega – finansijski.

Drugi amandman američkog Ustava – večita predizborna temaIpak, iskustvo je pokazalo da nijedno najnovije i najpouzdanije istraživanje o količini oružja u rukama običnih građana Amerike kao ni svakodnevna sumanuta i besmislena krvoprolića i sveprisutno oružano nasilje u Sjedinjenim Državama ne mogu ugroziti viševekovni, tradicionalni, "slobodarski" značaj i duh Drugog amandmana američkog Ustava koji štiti pravo građana SAD da poseduju oružje. 

U Drugom amandmanu stoji doslovno ovako: „Pravo na držanje i nošenje oružja. Dobro uređena milicija, neophodna za sigurnost slobodne države, pravo naroda da drži i nosi oružje, ne može se ograničiti."

Ovaj je amandman ratifikovan u Kongresu SAD pre 231 godinu – 15. decembra 1791. Tri godine pošto je donet sam Ustav SAD 17. septembra 1787.

Prvih deset amandmana su Povelja prava koja ljudima u SAD garantuje ljudska prava i slobode i ograničava moć savezne države. Od slobode govora, štampe i veroispovesti do prava na pravično suđenje i zaštitu od nezakonitog pretresa i plenidbe imovine.

Opravdano, Drugi amandman nije bogzna kako jasan, s obzirom na istorijsku distancu. Formulisan je i donet na predlog Džejmsa Medisona, četvrtog po redu predsednika SAD, kao i cela Povelja prava.

U osnovi ovog amandmana kriju se bezbednost i zaštita građana od tiranske vlasti onog doba.

U tom smislu, posredi je romantičarski duh s kraja 18. veka, nacionalna sloboda i potreba da se formiraju građanske snage ili „narodna milicija" koja će garantovati slobodu države od svakojakih tirana.

U to doba je naoružani narod bio simbol demokratije ne samo u Americi, a to je trajalo i koji vek kasnije. Danas postoji američka vojska, oružane snage SAD kao garant bezbednosti građana SAD i reklo bi se da je ovaj amandman – zastareo. Da li je tako?

Drugi amandman Ustava je predmet sporenja u SAD i jedna od večitih debata između republikanaca i demokrata. Pitanje je veoma političko, jer se zagovornici kontrole oružja suprotstavljaju sektorima stanovništva koji žestoko štite svoje ustavom zagarantovano pravo na nošenje oružja.

Tako se, u predsedničkoj kampanji 2016, Donald Tramp pozvao na Drugi amandman sugerišući „onima čija prava štiti ovaj amandman" da sredstvima koja su u skladu sa njim, spreče gospođu Klinton da ga ukine ukoliko dođe na vlast.

Hilari Klinton je, očekivano, kazala da Tramp priziva nasilje i da njegove reči mogu imati tragične posledice.

Kao što se ne može lako tvrditi da je Drugi amandman Ustava SAD uzrok oružanog nasilja i masovnih ubistava isto tako se o njemu ne može govoriti kao o garantu bezbednosti i slobode američkog naroda.

Naprotiv, utisak je da usavršavanje i društvenog i državnog sistema bezbednosti u SAD ide ruku pod ruku s porastom ubistava u Americi o čemu precizno, do detalja, govori dve decenije stara Murova priča o uzrocima zločina u Kolombajnu.

Bajden i Vrhovni sud: udario tuk na luk

"Zaboga, koliko smo još pokolja spremni da prihvatimo", pitao je predsednik Sjedinjenih Država Džozef Bajden posle krvoprolića maja prošle godine u osnovnoj školi u Juvaldeu u saveznoj državi Teksas, kada je ubijeno 19 dece i dva nastavnika, a desetoro dece povređeno. Napadač je bio osamnaestogodišnjak, ubijen je.

Bajden je u to vreme potpisao Zakon o kontroli oružja. Tim zakonom koji su podržali i demokrate i republikanci ozvaničena je prva reforma prometa oružja na federalnom nivou za poslednjih trideset godina u Sjedinjenim Državama.

Nakon svega, reklo bi se da je to „istorijski dogovor" između demokrata i republikanaca prošle godine, o kontroli oružja u SAD. Nisu usvojene sve zabrane na kojima su demokrate insistirale ali zakon je predvideo detaljnije bezbednosne provere za najmlađe kupce oružja, strože uslove za prodavce oružja…

Ipak, da nije sve bilo tako „istorijski", govori i činjenica da je Predstavnički dom Kongrsa SAD glasao sa 234 prema 193 u korist ovog zakona samo dan posle odluke Vrhovnog suda koja je proširila prava građana u vezi sa oružjem.

Ukratko, istovremeno sa Bajdenovim zakonom Vrhovni sud SAD prvi put je proglasio da Ustav SAD „štiti pravo pojedinca na nošenje pištolja u javnosti radi samoodbrane". Tako su poništena ograničenja države Njujork na nošenje skrivenog pištolja izvan kuće.

Vrhuni sud je utvrdio da je zakon iz 1913. godine prekršio pravo osobe na držanje i nošenje oružja utvrđeno Drugim amandmanom američkog Ustava.

Nije mnogo pomoglo što je američki predsednik osudio odluku Vrhovnog suda. Odluka Vrhovnog suda domino efektom ruši ograničenja u drugim američkim državama u pogledu upotrebe vatrenog oružja širom zemlje.

Kuglanje na život i smrt

Poslednje tri godine – 2020, 2021 i 2022. zabeleženo je više od 600 masovnih streljanja (po godini), piše Bi-Bi-si, ali u SAD još nemaju jedinstvenu definiciju za „masovnu pucnjavu". Arhiv za oružano nasilje definiše, međutim, masovno streljanje kao zločin u kojem je četvoro i više ljudi povređeno ili ubijeno u kući ili na javnom mestu.

U najsmrtonosnijem takvom napadu, u Las Vegasu 2017. godine, poginulo je više od 50 ljudi, a 500 je ranjeno. U velikoj većini masovnih pucnjava, međutim, poginulo je manje od 10 ljudi. Kad je reč o školama podatke ima specijalizovani sajt "Education Week".

Tu se može pronaći podatak da je prošle 2022. godine bila 51 pucnjava samo u američkim školama u kojima bilo povređenih ili smrtnih slučajeva, a od 2018. bilo ih je 150.

I količina oružja u SAD je drastično porasla. Danas je procena da na stotinu stanovnika ima 120,5 komada vatrenog oružja, a 2011. bilo je 88 komada na 100 stanovnika. Nije ni čudo jer samo od januara 2019. do aprila 2021. sedam i po miliona odraslih u SAD, što je skoro 3 odsto stanovništva prvi put su postali vlasnici neke vrste oružja.

Kuglanje je, inače, popularna igra u celom svetu. Prva standardizacija pravila, prema nekim izvorima, objavljena je u Njujorku 1895. godine.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike