Ne frljajte kamenje na mome ubavo, ne treba deca da izedu ćutek

A ti kučko, sag ćeš da izedeš golem ćutek – cela Srbija razumela je tetka Doke koja je sa sve kitku naletela na tetka Taske, da gu brani čast na Maneta kujundžiju.

Smejali su se na kuče u čakšire, Zone pobegulju i na Manulać bankirče i oni kojima je smetalo što te 2002. ekranizovani Sremac u bioskope nije došao sa prevodom. Kao da su u lektiri imali titl.

Verovatno pristrasna, jer mi je cela familija raštrkana južnije od Niša, sa milinom sam upijala svako "naučija", "kazuvaja", "zapevaja". I više od sat vremena prolete mi kao pesma, i to ona, južnjačka – najskuplja, uprkos neudobnoj bordo fotelji starog paraćinskog bioskopa i kikotanju, pomislih sa svojih 12 godina, pokondirenih gledalaca.

Hej, nije poenta da budeš glasniji od Doku! I kako je moguće da gi ništa ne razbiraš – ne pravimo se Beograđani, svi znamo kako se priča u Pomoravlje.

Oni koji ne znaju, verovatno nisu ni pročitali ni pogledali Petriju. Mlađi su se, nadam se, edukovali uz Marčela.

Kao ni tada, ni sada mi nije bilo smešno kikotanje na račun ljudi sa juga Srbije koje je stiglo pravac iz Filološke gimnazije, mesta na kojem bi srpski jezik trebalo da se slavi sa svim njegovim naličjima. Međutim, licemerno je to što su drvljem i kamenjem u napad krenuli i oni koji se na ovakve nazovi-fore privatno slatko ismeju.

U slavu političke, društvene, i kako god da nazovemo tu korektnost, gimnazija se izvinila svima koji su se osetili diskriminisano. Đaci koji su na Instagramu objavili plakat sa pitanjem "Imaš li muke s padežima kao ljudi sa juga Srbije?", nisu imali lošu nameru. Tačka.

Međutim, ne mogu se deca ni okriviti ni pomilovati za ono što nije njihova krivica – jer su ona, ako ne kod kuće, onda u školi (naročito onoj koja se u osnovi bavi jezikom) morala da nauče da dijalekt nije isto što i nepravilan govor, i da predstavlja ukras, a ne problem jednog jezika.

Tužna je slika iza reflektora javnosti, jer ova vrsta tzv. humora jeste i prihvatljiva i prisutna u okruženju u kojem deca odrastaju. I to na oba jezička "pola" – jedni se smeju "ratovanju" s padežima, a drugi "udaranju u banderu". Ovi prvi su ipak i glasniji i jači, jer iza sebe imaju pravila i jezičke magove.

Zato nije pravedno da se brže-bolje stavi tačka na pitanje o kojem se inače ćuti – a to je diskriminacija ljudi sa područja u kojima se govori dijalektom, a bogu hvala, naš jezik je bogat geografskim varijetetima.

Sa time se, sigurna sam, susreo svako ko je, po dolasku u Beograd, nastavio da govori onako kako je naučio kod kuće – bilo da je to ismevanje na fakultetu ako neki akcenat zaluta, netrpeljivost koja protutnji autobusom na svaki promašeni padež, po koja opaska na račun provincijalaca, propuštena šansa za posao koji podrazumeva rad sa strankama…

No, i tu ima dvostrukih standarda. Čini se da je veća sramota ako se frljaš s južnjački padeži i zavrćeš reči po moravski, ali je manje glupo ako neko odluči da se ne odrekne govora koji kao orden nosi iz Zapadne Srbije, ako ne odustane od ijekavice na kojoj je odrastao, ili reši da od drugih ne skriva da mu je baba Sosa, il’ da mu je đed rođen u Berane.

Premda se i ljudi iz tih krajeva sa sličnim problemom suočavaju u nekim krugovima, pa i profesijama, kao što je na primer posao voditelja.

Pretpostavljam da je onima iz Zapadne Srbije lakše da istraju u ovome. Zašto i ne bi – kada ih od malena uče da se baš u njihovom kraju neguje "najpravilniji" govor.

Potvrdila mi je to davno i čuvena lektorka RTS-ove Slagalice Milka Canić, kojoj sam se prilikom intervjua 2011. kao studentkinja požalila da mi pomalo ide na živce taj "zapadnjački" ton, dužine i napadno "šć" koje pojedini odande koriste, a koje mi je, kada sam se na njega navikla, postalo simpatično.

Živcira možda neke od njih i moj paraćinski, iako ga ja već dugo "peglam". Tačno je da sam odavno pristala na formalni "tako treba" izgovor, ali bez ikakvog ustezanja i sa posebnom dikom u svakodnevnoj komunikaciji negujem ono – "što bi u mo’e selo rekli".

I niko ne može da me ubedi da je ispravna jezička podela na pravilno-nepravilno, ako ono što se tretira kao pravilno u većini krajeva naše zemlje para uši. Pa neka su sto puta glasniji oni koji bi slepo da se drže jezičkog elitizma.

Ako je srpski – jezik naroda, zašto bismo to nešto jedinstveno koje ima svako parče ove zemlje stavljali u kalup, koji ponekad i ljudima koji nikakve veze sa jugom nemaju zvuči neprirodno?

I zašto se stidimo dijalekta, umesto da ga udruženim snagama dignemo u nebesa? Zašto za njega nema mesta u javnoj sferi? Da li su jezički čistunci i pokondirene tikve toliko moćni da su nas ubedili da će nam jezik isprljati upravo ono što ga čini posebnim?

Zar nas Zone, Koštana i Petrija nisu dovoljno zadužile da ne dozvolimo da nam deca odrastaju u društvu u kojem će "Kude si pošja?" umesto odgovora naići na kikot?

Da i kujundžije mogu sa džorbadžije objasnio nam je još onda Sremac, pa kako to da se i dalje vodimo onim "baba s babu, žaba s žabu"? Ne samo da se podsmevamo, mi se međusobno i dalje ne razumemo.

Zato sam rešila da glasno uperim prst u institucije – obrazovne, kulturne, ali i medije.

Da istinski upoznamo i naučimo da cenimo sopstveni narod, jezik, kulturu, tradiciju i nasleđe, nije dovoljno lektira ili dve, po neka predstava ili reportaža.

Školske sekcije, regionalna takmičenja, kampovi, festivali, pa zašto da ne i tok šou emisije mogle bi na pravi način da vrate slavu i vranjskom, i leskovačkom, i pirotskom, i moravskom, i svim drugim govorima koje će, ako ovako nastavimo, progutati beogradizacija.

Ukoliko dozvolimo da se to desi, što bi rekla Doke, mož’ si samo žmijemo kako mačke ispod nakladeno kube – al’ svak’ na svoju stranu.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар