Napad na Sovjetski Savez pre 80 godina – početak najkrvavije faze rata

Nacionalsocijalistički diktator Adolf Hitler i njegovi generali mesecima su se pripremali za taj trenutak. A onda je, u nedelju 22. juna 1941. godine, došlo vreme za akciju: u 3:15 časova Vermaht je napao Sovjetski Savez.

Bez objave rata i bez obzira na ranije sklopljeni ugovor o nenapadanju, tzv. Pakt Hitler-Staljin.

Više od tri i po miliona nemačkih vojnika i njihovih saveznika napadaju uz podršku artiljerije, aviona i tenkova – brzo, masivno, nemilosrdno. Luftvafe bombarduje sovjetske avione već na tlu.

Borbena linija između Baltičkog i Crnog mora dugačka je 1.600 kilometara, to je najduži front u istoriji.

Napad je vojnike Crvene armije zatekao nespremne. "Izlazili su čak i u pidžamama, a zatim pucali. Bili su potpuno iznenađeni", seća se bivši vojnik Vermahta Gerhard Gerc.

Video-snimak sa njegovim svedočenjem nalazi se na internet-portalu Kuće istorije u Bonu.

Šef sovjetske države i komunističke partije Josif Staljin odbacivao je sva upozorenja. Rekao je da ne veruje da bi se Hitler usudio da napadne gigantsko carstvo i nije na vreme izvršio mobilizaciju.

Nemačka propaganda opisivala je napad kao "preventivni" – protiv neposredne vojne agresije boljševika.

U stvarnosti, Hitler vodi kampanju bezobzirnog i beskrupuloznog osvajanja. Diktator sanja o novom "životnom prostoru" za Nemce na istoku. O "Velikom nemačkom carstvu", od Atlantika do Urala.

Hitlerov krstaški rat

Hitler rat vidi kao borbu za opstanak svetonazora i rasa. Kampanja protiv Sovjetskog Saveza za njega je krstaški rat protiv „svetskog jevrejstva" i komunizma.

Simbolično je to da se velika ofanziva odvija pod kodnim nazivom "Operacija Barbarosa". To je aluzija na cara Fridriha I Barbarosu (1122-1190) koji je Rimsko-nemačko carstvo odveo u krstaške ratove.

Hitlerov rat pokazao se kao masovni vojni zločin. Mnogi vojnici, mozga ispranog ideologijom "krvi i tla", veruju da su kao "arijevska rasa" superiorniji od slovenskih naroda.

"Naši nadređeni stalno su nam govorili da su Rusi podljudi, da su neobrazovani", kaže bivši vojnik Vermahta Herbert Bajer u snimku na portalu bonskog muzeja nemačke istorije.

"Hitlerov napad na Sovjetski Savez bio je rat uništenja. Osim vojnih ciljeva, on je imao za cilj ideološki utemeljeno i planirano uništavanje čitave države i njenog stanovništva", kaže za DW istoričar Kris Helmeke iz Centra za vojnu istoriju i sociologiju Bundesvera u Potsdamu. "Po svojoj sveobuhvatnoj zločinačkoj dimenziji, nemačko-sovjetski rat ima jedinstveno obeležje u istoriji".

Ratni zločini

Zarobljeno je 5,6 miliona sovjetskih vojnika i zatim u Nemačkoj angažovano na prisilnom radu. Njih 3,3 miliona pritom je izgubilo život.

SS-jedinice progonile su jevrejsko stanovništvo na okupiranim teritorijima, uz podršku Vermahta.

"Jevreje su izvlačili iz kuća i oni su morali da sa sobom ponesu lopatu da bi sami sebi iskopali grob. Onda bi ih streljala žandarmerija", priča svedok i bivši vojnik Vili Hajn u snimku iz Kuće istorije.

Uz to je postojala i tzv. "naredba o komesarima" kojom je bilo propisano da se politički komesari Crvene armije, nakon zarobljavanja, odmah streljaju.

Nemački osvajači u početku su bili sigurni u svoju pobedu. Vermaht je zauzeo Ukrajinu, Belorusiju i baltičke države. Verovali su da će uskoro zauzeti i Moskvu.

Ipak, nije im pošlo za rukom da unište Crvenu armiju u toj meri da ona više ne može da pruža nikakav otpor. Rat se otegao, a Vermaht je bio nedovoljno pripremljen za oštre i hladne zime s temperaturama od minus 50 stepeni.

Bez strategije za dugotrajni rat

Hitler je u velikoj meri potcenio sovjetskog protivnika, tako glasi zaključaj istoričara Krisa Helmekea. "U stvari, vojnici Crvene armije borili su se žilavo i uporno. Njihovi komandanti su neprestano učili".

Pretpostavljalo se da „Sovjetski Savez može biti srušen u velikom munjevitom ratu (blickrigu), s bitkama u blizini granice. Nisu postojali planovi u slučaju neuspeha tog koncepta", kaže Helmeke. "Jednostavno, nije se imalo resursa".

Najkasnije nakon poraza u bitki za Staljingrad 2. februara 1943. godine, Hitlerovi planovi o osvajanju su propali.

Nemački rajh poveo je rat na dva fronta, protiv zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza.

Neuspeh poduhvata "Barbarosa" smatra se prekretnicom u Drugom svetskom ratu (1.9.1939. – 8.5.1945). "Može se reći da je rat već 1941. bio strateški izgubljen", kaže istoričar Helmeke.

Posledice toga mogu se osetiti i danas u centralnoj i istočnoj Evropi – od pomeranja granica, pa do kulture sećanja.

"Rat je u postsovjetskim državama živ, a pri tom ne mislim samo na Rusku Federaciju", kaže za DW direktor Nemačko-ruskog muzeja "Berlin-Karlshorst" Jerg More.

"Svi ti tragovi – mrtvi, teško traumatizovani, ranjeni, proterani koji su nakon rata morali da žive negde drugde – sve to se nalazi u porodičnim pričama čak i danas, u trećoj, četvrtoj i petoj generaciji", kaže More.

Pomirenje među ljudima

Krvava prošlost igra stalnu ulogu u bilateralnim odnosima s državama bivšeg Sovjetskog Saveza, pre svega na političkom nivou.

"Vlade poručuju: ‘To ne možemo da zaboravimo’. I to je viši oblik korišćenja istorije u dnevnopolitičke svrhe", ocenjuje direktor Nemačko-ruskog muzeja.

Ipak, prema Moreovom mišljenju, pomirenje postoji, uprkos ogromnoj patnji. Pa čak i bezrezervno pomirenje: "Smatram da je to zapanjujuće, pogotovo na nivou običnih ljudi."

Naravno, kaže Moro, priče se ne zaboravljaju. "Mi Nemci rado i proaktivno započinjemo rasprave o krivici, i to nam je dozvoljeno. Ali to se od nas uopšte ne traži. Zbog toga i kažem da je gest pomirenja zaista bez zadrške".

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар