Migracije iz Kine, trka za akumulacijom kapitala

Primer kineskih radnika u drugim zemljama Azije može biti poučan u smislu da jasno ukazuje na to da izlazak države, domaćinstava i pojedinaca iz siromaštva ne mora da znači i kraj ekonomski motivisane emigracije, te da radnici mogu da budu voljni da (privremeno) napuste svoju zemlju, čak i ako su primanja koja mogu da ostvare u državi u koju odlaze prosečno niža nego u njihovoj zemlji.

Naime, po istraživanju kineskih ekonomista i sociologa, svake godine zemlju privremeno napusti oko pola miliona radnika, koji u državama Azije, poput Japana, Južne Koreje i Singapura, ali i drugde širom sveta, uglavnom obavljaju nepopularne fizičke, slabo plaćene i "prljave" poslove iako su nadnice za njih niže od prosečne plate u Kini.

Štaviše, da bi dobili te poslove u inostranstvu, oni moraju da plate visoke honorare od  pet-šest hiljada dolara agencijama koje posreduju u izvozu radne snage, što je obično ekvivalent sumi koju u inostranstvu mogu da uštede (a u nekim slučajevima zarade) za godinu dana.

Ovde je reč o individualnoj emigraciji gde radnik nalazi zaposlenje u stranoj firmi, a ne o radnicima koji kao uposlenici kineskih firmi privremeno odlaze u inostranstvo da obave radne zadatke.

Migracija zarad brže akumulacije novca

Po podacima kineskog Nacionalnog biroa za statistiku, u periodu od 1995. do 2019. godine, prosečno je oko 65 posto kineskih radnika u inostranstvu radilo u građevinarstvu, a oko 15 procenata u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu.

Mada je neverovatan ekonomski napredak koji je Kina ostvarila poslednjih decenija iz siromaštva izvukao bukvalno stotine miliona ljudi, i dalje postoje bitne regionalne razlike u standardu stanovništva.

I dok je jasno zašto radnici iz siromašnih oblasti u unutrašnjosti, naročito oni iz manjih gradova, žele da nađu zaposlenje u inostranstvu, iznenađuje to što među emigrantima iz Kine ima i mnogo onih koji se odlučuju na rad u inostranstvu iako već imaju posao i svesni su da nadnice tamo mogu biti niže od prosečne plate koju zarađuju u domovini.

Reč je, dakle, o ljudima koji nisu prisiljeni na odlazak iz zemlje zbog nezaposlenosti ili siromaštva – u Kini je prosečna mesečna plata skočila, izraženo u američkim dolarima, sa 83 dolara u 2000. godini na 1.071 dolar u 2019.

Kineski sociolozi ističu da njih na privremeni rad u inostranstvu pre svega podstiče potreba da brže steknu kapital kako bi zarad braka mogli da uplate predujam za nekretninu, pokrenu privatni biznis ili, u slučaju da imaju decu, obezbede novac da ih pošalju u privatnu školu.

Komunizam VS kapitalizam

U Kini su za vreme klasičnog komunizma oženjeni radnici s decom mogli da se oslone na firme, društvene organizacije, odnosno državnu upravu gde su bili zaposleni da im obezbede stan besplatno. Takođe, slično SFRJ, i u Kini su postojale samo društvene škole, pa nije bilo velike konkurencije između porodica u vezi sa kvalitetom obrazovanja koje će pružiti svojoj deci.

Sada, međutim, kada je Kina politički gledano komunistička ali ekonomski gledano (u znatnoj meri) kapitalistička zemlja, kao i drugde u svetu, radnici su prisiljeni da sami zarade novac za nekretnine koje  kupuju na slobodnom tržištu (koje, inače, poslednjih godina diktira astronomske cene).

A umesto društvenih osnovnih i srednjih škola koje su bile kvalitetne u prošlosti, zbog privatizacije, slobodnog tržišta i činjenice da privatne škole finansijski privlače dobre nastavnike i troše više novca na nastavne prostorije i sredstva, sada su privatne škole te koje važe za bolje i korisnije kada je reč o sticanju znanja potrebnog za upis na fakultete.

To sve prosečnog građanina mnogo košta, pa se kineski radnici, u veri da će im trebati manje vremena da prikupe potrebni novac, odlučuju da odu inostranstvo, čak i kada su nadnice niže nego u domovini, vođeni (uglavnom ispravnom) logikom da će tamo moći da ostvare više (prekovremenih) radnih sati i tako zapravo zaraditi više novca nego u Kini. Kada je građevinarstvo u pitanju, zbog oštre zime koja je po surovosti nalik onoj u Sibiru, na severu Kine radovi se nekad prekidaju na nekoliko meseci, pa se građevincima iz tog dela zemlje više isplati da odu u inostranstvo i rade za istu, pa i manju platu, ali tokom cele godine.

Takođe, rad u inostranstvu, najčešće zbog razloga kao što su nepoznavanje jezika i nedostatak prijatelja i partnera u novoj sredini, podrazumeva manje izlazaka i manje trošenja novca. To pak, znači da se, čak i u slučaju da su primanja slična onima u Kini, u inostranstvu može više uštedeti.

U vreme trajanja politike jednog deteta deo kineskih radnika koji su išli u pečalbu bio je motivisan i željom da u inostranstvu slobodno začnu veću porodicu.

Primer kineskih radnika pokazuje da, kada su u pitanju ekonomski razlozi za emigraciju, može postojati splet okolnosti u kojima ni zaposlenje, ni rast primanja u državi nisu dovoljni da radnike odgovore od odlaska u inostranstvo.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар