Meštani radanskih sela željni gostiju i priče sa ljudima

Šezdesettrogodišnji Nedeljko Bojović, jedini stanovnik kuršumlijskog sela Veliki Trn, smeštenog na samoj administrativnoj liniji sa Kosmetom, živi od 9.000 dinara socijalne pomoći.

Od tog novca, u kako kaže ovoj pustari, gde nema gde ni da ga potroši, nekako preživljava. Teže mu pada samoća i činjenica da danima nikog nema da mu pređe kućni prag.

"Po tri meseca ovde niko mi nije ušao u kuću. Željan sam da popričam sa ljudima. Sam sam, usamljen sam, teško mi je, ali šta ću. Neki put i sam sa sobom pričam. Čuvam ove dve koze što imam i dva jareta, pričam sa njima, kerovima, mačkama i to je", kaže Nedeljko Bojović iz sela Veliki Trn.

Ništa bolja slika nije ni u ostalim radanskim selima, gde je pre pola veka živelo više hiljada stanovnika.

U 10 sela nekadašnje opštine Dobri Do ima stotinak domaćinstava. Većina njih živi od socijalne pomoći.

Meštani kažu da su problemi, zbog kojih se odlazilo, prisutni i danas.

"Puta nemamo, mnogo je teško. Raselio se kraj, otišli su ljudi, ostalo je tu po 5-6 kuća u selo", navodi Radovan Jelić, iz sela Dobri Do, a Nada Bašović, iz sela Trpeze kaže: "Ne popijemo kafu u komšiluku mesec dana, dva. Nema nikog. Niti lekara da dođe da te pregleda barem mesečno ili nedeljno."

Do prve prodavnice ima 30 kilometara, a putnika namernika skoro i da nema, pa retke posete humanitarnih organizacija unesu radost u njihova srca.

"Mislim da je ova pomoć dragocena, kao sama pomoć, ali naš obilazak mislim da takođe vredi ovim ljudima da se ne osećaju zapostavljenim i zaboravljenim", smatra Radosava Mićović, sekretar Crvenog krsta Kuršumlija.

Ovi vremešni čuvari ognjišta, kako sebe nazivaju, bore se sa nedaćama i priželjkuju povratak življa na ove prostore, svesni činjenice da će njihovim odlaskom zauvek biti ugašena svetla u selima koja su među mnogobrojnom čeljadi iznedrila znamenite ljude.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike