Mene niko nije pitao da li hoću da se rodim

Bije korona, a biju i ljudi. Ko preživi i jedno i drugo, spasao se, ko ne uspe, statistički je broj pridodat najnovijem smrtnom bilansu, teška i bolna opomena ako neko hoće da je čuje i prihvati.

Kad će stati i jedno i drugo, niko ne zna, a ključ je verovatno u onoj "od nas, od vas zavisi".

I dok se u dobro poznatom terminu u 15 sati prebrojavamo kako stojimo ili ne stojimo s koronom, u korak je prati nasilje svih oblika, a stručnjaci potrđuju da je upravo ona, korona kriva i za to. Do smrti smo se zaglavili, onaj čuveni znak STOP NASILjU, kao i u saobraćaju, sve se češće sruši i sravni sa zemljom.

Kad pogan progovori iz čoveka, pomislim da je to ono najgore što može da izađe iz njega, ali podignuta ruka zla me demantuje. Svi se biju i ubijaju bez razlike. Muž ženu, žena muža, očevi, majke decu, deca roditelje, drug druga, komšija komšiju…

Procene, kada je natalitet u pitanju, nisu ohrabrujuće. Nadležni predviđaju da će nas, ako ovako nastavimo, 2050. godine biti četiri miliona, a možda i manje. Zato je razumna i neophodna odluka o novčanoj i svakoj drugoj pomoći kako budućim tako i sadašnjim roditeljima za potomstvo. Naravno da je potomstvo i stvar ličnog izbora.

Mene niko nije pitao da li hoću da se rodim. Da jeste, ko zna šta bih odlučila. Zvuči možda apsurdno, ali tako mislim, čini mi se oduvek. Zato, roditelj to mora da ima uvek na umu, da svoj bes i sebičnost kako zna i ume kontroliše. Dete jeste njegovo, ali ono nije čovek za potcenjivanje i iživljavanje.

Osuđujuće je da neko ima vremena da snima nasilje umesto da reaguje na njega. A opet, da nije tih snimaka nasilnici se možda nikad ne bi otkrili ili bi za žrtvu pre ili kasnije bilo kobno. Šta će biti s decom koja nisu u objektivu neke kamere?

"Jeziv snimak iz Novog Sada: majka šamara bebu u kolicima nasred ulice", "Snimljeno zlostavljanje bebe na Novom Beogradu", "Ženi iz Smedereva koja je zlostavljala dete određen pritvor", "Otac divljački šutirao sina u školskom dvorištu"…

Stari ljudi bi rekli – ne diraj mi kolevku, šta može jedna beba da pogreši, da plače kad je gladna, mokra ili ako je nešto boli. 

Snimak iz Leskovca sa, kako su je mediji listom nazvali, "majkom iz pakla", zgrozio je Srbiju. Mnogi su mi rekli da nemaju snage, da im nije dobro da odgledaju do kraja zversko iživljavanje nad decom od četiri i šest godina.

Teško je opisati užas koji gledate i strepite od konačnog ishoda dok pomahnitala majka, trošeći sve resurse svog zverskog pira nad decom, pribegava monstruoznom udaranju mališana glavu o glavu. Strepim, hoće li im ostati glave čitave i na ramenima.

Šta god da je, deca nisu ni za šta kriva. 

Neću i nemam pravo da sudim i presuđujem, ali imam pravo da pitam – gde je granica tolerancije kad je nasilje bilo koje vrste, na prvom mestu nad decom u pitanju i da li je mera, bol koju osetimo. 

Na sve me često podseti rečenica akademika, profesora, psihijatra Petra Bokuna – psihijatrijo, psihijatrijo, ti si tako sama, a njih je sve više…

I ne samo to, i što nam je ukazivao da je dete "potcenjeni čovek" životno su važne i njegove reči: Dete je otac budućeg čoveka. Detinjstvo određuje sve bitne osobine odraslog. Nažalost, naša kultura je kultura starih koji iz egoističnih razloga nipodaštavaju detinjstvo. Smatraju da će tek život oblikovati čoveka. No, tada je prekasno. Majke znaju da se dete formira još u utrobi i da se majčino raspoloženje i te kako prenosi na nerođeni plod. Zato oprez, svako dete posmatrajte kao malog čoveka i grešaka u odgoju će biti mnogo manje.

Da li smo došli do situacije u kojoj možda danas postaje pitanje – da li je i dalje realno da je majka samo jedna?

Vladeta Jerotić, akademik, psihijatar i književnik, napustio nas je pre tri godine i negde pred kraj života upozorio da u bivšoj Jugoslaviji decu najviše tuku roditelji u Srbiji, njih skoro 90 posto, a da je nagrađivanje skoro nepoznato.

Nije teško izvući zaključke o razvoju samopouzdanja i dostojanstva srpskog čoveka koji je kao dete uglavnom kažnjavan, a retko nagrađivan, milovan, pohvaljivan. Poslušnost kod drugih možemo zahtevati samo ako smo i mi sami poslušni, govorio je Jerotić.

Od tada i nije mnogo prošlo, a gde smo danas dobro bi bilo da se zapitamo i uzmemo se u pamet da nas kamere ne opominju, jer može da bude kasno.

Ja sam apsolutno za svaki vid podrške za rođenje deteta. Novac nije uvek važan, ali može biti presudan. Da se ne zavaravamo, lakše su suze, a i radost možda veća, u mercedesu nego u fići, ali, kako ćemo podstaći svest i ljubav.

Hoćemo li čekati da neko plati i ljubav ili ćemo sami izaći iz rijalitija nasilja, bahatosti i sebičnosti? Ko će kontrolisati ljubav ili će rođenje deteta biti menica bez pokrića? Koliko košta ljubav da me rodite, ali i zauvek volite?

Ni mene, a ni moje dete niko nije pitao da li hoćemo li da se rodimo, ali zato je on otac budućeg čoveka!

(Radio-televizija Srbije)

Пошаљи коментар
Најновије из рубрике