Literatura (ne) napreduje, zar ne

Muškarci su bili deca u kratkim pantalonama, da bi onda, obično na maturi, ili posle položenog majstorskog ispita, oblačili odela i zauvek postajali ljudi. Devojčice su, naravno, postajale žene danom udaje. I jedni i drugi obično su prestajali da budu deca sa sedamnaest, u nekim sredinama neretko i ranije.

Praktično sve do rok i hipi revolucije tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, nije bilo moguće ostati mlad posle osamnaeste godine. Danas je to, vidimo, sasvim drugačije. Šta će biti sa rokerima, kad ostare, pitali su se njihovi fanovi. Gledajući Rolingstonse, na početku 21. veka znamo odgovor. Omladinska revolucija ostavila je trajne posledice, te Mik Džeger i drugovi i sa sedamdeset ne nameravaju da obuku odela, ili skrate kose.

Ipak, predmet ovog članka treba da bude književnost. Kao što nije postojala omladinska moda, u devetnaestom veku nije postojala ni omladinska književnost. Koliko god paradoksalno zvučalo, svi nesumnjivi omladinski hitovi na kojima su stasale generacije tinejdžera 20. veka nekad su bile knjige za odrasle.

Jeste, to važi i za "Olivera Tvista" Čarlasa Dikensa, i za "Orkanske visove" Emili Bronte i za "Gordost i predrasude" Džejn Ostin, i za "Džejn Ejr" Šarlote Bronte, pa i za "Frankenštajna" Meri Šeli, "Ostrvo s blagom" Roberta Luisa Stivensona i "Robinzona Krusoa" Danijela Defoa. Namerno se na ovom mestu spominju romani različiti po tematici, ali slični po romantičnom opredelenju.

Svi oni štampani su za odraslu publiku koja je u to vreme volela nekoliko romanesknih karakteristika. Najpre kod čitalaca tog vremena na ceni su bili romani sa tematikom fatalne ljubavi. Na ništa manjoj ceni bili su romani koji se još od Geteove generacije zovu bildungsroman, a govorili su o odrastanju napuštene omladine u velikim gradovima severa. Romantična publika volela je i gotske romane, sa nizom zagonetnih događaja i čudnih stvorenja na granici živih i mrtvih. Naposletku, tu su bili pustolovni romani, koje su pisali nekadašnji moranari povratnici s egzotičnih putovanja.

Kako se u to vreme strasno čitalo, jer nije bilo televizije, pisci su vredno pisali. Romani su se najpre pronalazili u novinama i čitali u nastavcima, a bilo ih je toliko da nijedne novine 19. veka nisu mogle da zamisle da izađu bez nastavka nekog romana (nešto kao danas bez vremenske prognoze ili sudokua). Kako se dakle neumorno pisalo, vremenom su ove četiri osnovne vrste romanesknih preokupacija, prerasle u mnoštvo podvrsta: romani o probisvetima, romani o umetnicima, romani u pismima, romani o vaspitanju, romani strave…

Sve ove romane nije čitala nekakva golobrada mladež (koja praktično nije ni postojala), već odrasli ljudi. Kako se dogodilo da ono što je u 19. veku bila "ozbiljna literatura" danas "spadne" na omladinsko štivo? Da li to književnost, uprkos rasprostranjenim tvrdnjama, ipak napreduje, pa ono što je bilo ozbiljno za brkate i materijalno obezbeđene obrtnike pretprošlog veka, od 20. stoleća uzbuđuje samo šesnaestogodišnjake? Ne, literatura definitivno ne napreduje u smislu u kojem napreduje tehnika. Vilhelm Diltaj bio je u pravu: duhovni prostor ne odlikuje se istim karakteristikama kao materijalni. Šta je onda po sredi?

Izgleda da je došlo do moralnog i još više psihološkog paroksizma publike novog doba. Dvadeseti vek doneo je svetske ratove, revolucije, izdaje i propast građanskog društva. U svemu tome učestvovala je i čitalačka publika koja je pohrlila u Prvi svetski rat, da bi je tamo sačekali bojni otrovi koji su u jednom danu umorili hiljade mladih vojnika. Čitalačka publika 20. veka itekako je požurila da se umeša među revolucionare, da bi ubrzo saznala za intrige, izdaje i podmetanja najstrašnije vrste. Čitalačka publika, napokon učestvovala je i u zaverama, atentatima, kraljeumorstvima.

Sve to ostavilo je dubokog traga na čitaocima 20. veka. Već posle 1918. više izgleda nije bilo moguće naivno se uživljavati u živote i priključenija egzotičnih moreplovaca, neiskusnih devojaka po pansionima, ili ljubavnika koji prezru sve da bi se voleli. Čitaoci su, dakle, postali cinični, izbirljivi, skloniji artističkim inovacijama i književnosti koja će ih udarati u lice kao šamar. Za njih se takva se literatura piše već posle Prvog svetskog rata.

A šta se dogodilo sa romantičnom književnošću, vremena naivnih? Ona se, danas znamo, broji u omladinsku. Izgleda da su do pre neku deceniju još samo tinejdžeri bili dovoljno naivni da poveruju u svetove pravih emocija, istinskih naklonosti i potpune posvećenosti bilo čemu. Generacija očeva pisca ovih redova (rođeni oko 1940. godine) bili su izgleda zlatno pokolenje za čitanje nekadašnje romantične literature. Već iduća generacija pisca ovih redova (rođeni oko 1960.) traže pre Kafku, Hesea i Kamija nego sestre Bronte ili Defoa. Poslednjih desetak godina uče nas da se naraštaj naše dece (rođeni oko 1990.) uopšte ne zanima za nekadašnju romatničnu literaturu.

Šta će se dogoditi sa divnim knjigama 19. veka? Da li će nestati, ili će ih u 21. veku čitati intelktualno napredna predškolska deca, ostaje da se vidi.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike