Leta su postala nepodnošljiva – priroda je poslala Lucifera da naplati dug

Iako rođena u junu, od kad znam za sebe, ne volim leto. Za razliku od većine dece koja su jedva čekala raspust, sunce i letnju garderobu, mene je mama bukvalno morala da natera da obučem kratke pantalone ili majicu na bretele.

Od svih letnjih "radosti" nekako sam najviše volela da se zavučem u hladovinu i čitam, a omiljeni deo dana bilo mi je rano jutro ili suton. U svakom slučaju, od sunca sam uvek bežala i nekako se neopisivo radovala kiši i nadala zahlađenju.

Kako godine prolaze, leta su mi sve napornija, ali jasno je da problem nije više samo u meni. Leta su zaista i postala nepodnošljiva, pretopla i, što je mnogo gore, sve sušnija.

I ne bi smele da nas zavaraju povremene i vrlo burne epizode s velikom količinom kiše za kratko vreme i na jednom mestu. Jasno je svakome ko želi da vidi da je, iz godine u godinu, kiše i snega sve manje. O tome možda najbolje svedoče korita velikih reka u kojima je taj nedostatak sve vidljiviji.

Na to me je, sasvim neočekivano, podsetila i jedna fotografija, napravljena pre petnaestak godina, na koju slučajno "naleteh" ovih dana. Ja i sestrić, koji je tada bio beba, u dvorištu mojih roditelja, bukvalno virimo iz snega. I ne bi tu bilo ništa neobično da od tada u Vojvodini (gde je snimljena fotografija) skoro da i nije pao ozbiljniji sneg.

Sestrić je ostao prilično željan sankanja i grudvanja, a njegova, osam godina mlađa sestra, gotovo da nije ni imala priliku da uživa u zimskim čarolijama.

A nekad su vojvođanske zime bile "pojam"!

Ne treba zato da čudi ni to što je kod obližnjeg Apatina vodostaj Dunava već nekoliko godina vidljivo niži. Na nekim mestima, ta moćna reka deluje kao da bi se mogla pregaziti.

Ako klimatske promene tako jasno primećujemo mi, laici, i ako su one toliko brze da se vide u periodu od petnaestak godina, plašim se same pomisli na to šta sve vide i znaju stručnjaci.

Ali, ne pišem ovo da bih vam dodatno "zacrnila" i onako depresivnu sadašnjost. Pišem u nadi da ćemo se dozvati pameti, da ćemo shvatiti da ništa nije "bogom dano". Prirodno okruženje, u kojem smo imali privilegiju da se rodimo i uživamo u njegovom bogatstvu, nepovratno se menja. Čoveku koji je nemilice iscrpljuje i uništava, priroda uzvraća udarac. Surovo i nemilosrdno, ali pravedno, baš onako kako smo je i ranili.

Mi, koji smo naučili da svega u prirodi ima dovoljno, moramo da shvatimo da ne živimo više u takvom okruženju. Voda, šuma, zemlja – to je bogatstvo i blagoslov prema kojem moramo da budemo mnogo odgovorniji.

Ljudi koji žive na selu i od poljoprivrede i te kako su svesni ovih promena, ali čini mi se da ih mi, koji živimo u gradu, nismo još shvatili. Pokušajte npr. da zasadite samo jedno drvo i pratite kako raste. Shvatićete vrlo brzo koliko mu je vremena, kiše (a naravno i sunca) potrebno da bi preživelo, izraslo i "vratilo" prirodi ono što je od nje uzelo. Tako je i sa zemljom, biljkama, vodom…

Ništa se više ne podrazumeva i moramo tome da se prilagodimo.

Ne podsmevajte se onima koji preporučuju kraće tuširanje već ih poslušajte. Zavrnite slavinu i dok perete zube. Uštedećete nekoliko litara dragocene vode koja nekoj biljci ili životinji (a bogami i vama) sutra može da znači život!

I ne očajavajte zbog kišnog dana koji bi mogao da vam "pokvari" letovanje već se radujte tom daru prirode.

I budite zahvalni na njemu.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike