Kritika Kriznog štaba Srbije: Manjak informacija – višak grešaka

Foto: Beta/Dragan Gojic

U odsustvu pravovremenog i suštinskog razumevanja informacija koje su pred sobom imali, članovi Kriznog štaba odlučili su da na mesec dana zatvore sve građane. Sa zdravstvenim sistemom koji je i pre pandemije bio u očajnom stanju, propalom zbog niskog nivoa investicija, korupcije i masovnog egzodusa medicinskog kadra, drugog rešenja nije ni bilo. Ipak, odluka da se pacijenti leče neproverenom terapijom zahteva ozbiljnu kritiku zato što je ugrozila zdravlje pacijenata.

Zvanično, Srbija je pretrpela prvi talas pandemije koronavirusa sa oko 250 žrtava, što svakako nije najgori mogući scenario koji smo mogli da zamislimo. Ključnu ulogu u upravljanju kriznom situacijom imao je tim lekara i profesora koje ću u ovom tekstu nazivati Kriznim štabom, a ne stručnim jer niko od njih nije naročito stručan u svojoj oblasti, u modernom smislu ovog termina.
Nauka je danas globalizovana i, bez obzira na to iz koje zemlje čovek dolazi, mora se takmičiti u naučnom doprinosu s naučnicima iz svih krajeva sveta. Zato danas termin stručnjak podrazumeva da je osoba dala doprinos naučnom napretku u globalnim okvirima – kada je neko stručan, onda se misli da je lider u svojoj oblasti na globalnom nivou, a ne u društvu lokalnih estradnih zvezda. Nažalost, niko u Kriznom štabu nije ostvario značajniji doprinos u svojoj naučnoj oblasti. Niko od članova Kriznog štaba nije globalno poznat po tome što je, na primer, izolovao neki novi virus, razvio novi epidemiološki model ili novu tehnologiju za dijagnostikovanje bolesti. To je bilo sasvim očigledno kada se kod donošenja odluka članovi Kriznog štaba nisu oslanjali na sopstvene istraživačke i intelektualne kapacitete već isključivo na strane. Citirali su se isključivo strani naučni radovi, a kada je Kina poslala pomoć u ljudstvu, činilo se da je Krizni štab postao PR-služba kineskih lekara. Ali čak i da je Krizni štab bio sastavljen od nobelovaca, oni su svoje odluke morali da donese na osnovu podataka, eksperimenata i modela koji su transparentno predstavljeni javnosti na uvid i kritiku jer snaga argumenata ne zasniva se na autoritetu ličnosti (koji u našem slučaju i ne postoji) već na kvalitetu eksperimentalnih rezultata i održivosti pretpostavki.

Zato mislim da treba izbegavati reč stručnjak i da u narednim mesecima i godinama treba ozbiljno analizirati i kritikovati rad Kriznog štaba kako bi institucije Srbije bolje reagovale na nastavak trenutnog izazova, kao i na epidemije koje nas u budućnosti čekaju.

Zbog iskustva sa Kriznim štabom pre i nakon proglašenja vanrednog stanja, građani Srbije imaju puno pravo da ne veruju ovom Vladinom telu koje je zaduženo za zaštitu kolektivnog zdravlja. Ponašanje, izjave i odluke Kriznog štaba ugrozili su zdravstvenu bezbednost građana Srbije, a jedan od ključnih problema u donošenju i sprovođenju odluka bilo je potpuno odsustvo transparentnosti. Građani Srbije ni u jednom trenutku nisu raspolagali podacima, modelima ili naučnim radovima na osnovu kojih je Krizni štab donosio odluke. Na primer, mi ne znamo kako je doneta odluka da se hlorokin koristi u terapiji za Covid-19. Ona je verovatno bazirana na radovima iz grupe Didijera Raula, kao i na osnovu saveta kineskih lekara koji su se vodili svojim preliminarnim istraživanjima. Ispostaviće se da su naučni radovi Raula, najblaže rečeno, problematični zbog loše kontrolisanih ispitivanja, kao i očiglednog manipulisanja podacima, a kineski stručnjaci upozoravali su da su neophodna istraživanja s većim brojem pacijenata.

Da je Krizni štab otvoreno dao na uvid podatke i istraživanja kojima se vodio, stručna i šira javnost imale bi priliku ukažu na greške u radovima i u razmišljanju i pogrešne odluke su mogle ranije da se isprave. U barem tri navrata veća transparentnost Kriznog štaba mogla je da spreči donošenje pogrešnih odluka.

Za efikasno upravljanje kriznom situacijom neophodno je bilo da Krizni štab raspolaže pouzdanim informacijama na osnovu kojih je mogao da proceni rizik svojih odluka. Ali raspolaganje pouzdanim informacijama nije i dovoljno za upravljanje ovakvom vrstom krize. Članovi Kriznog štaba morali bi da budu u stanju da razumeju situaciju u kojoj se nalaze, kao i da o njoj obaveste građane, o čijim se životima brinu.

Krizni štab je od prvog dana morao da informiše sve građane Srbije koje podatke u vezi s virusom i epidemijom u Vuhanu poseduje, koje epidemiološke modele koristi u predviđanjima razvoja situacije, kao i na osnovu kojih informacija donosi sve svoje odluke. To bi građanima omogućilo da bolje razumeju situaciju u kojoj su se našli i, još bitnije, omogućilo bi da kritikuju odluke Kriznog štaba ukoliko se one baziraju na lošim podacima, modelima ili jednostavno nemaju logike.

Setimo se sramne konferencije za štampu 26. februara, na kojoj su predstavnici Kriznog štaba tvrdili da je SARS-CoV-2 “smešan virus” koji se leči rakijom. Ova konferencija desila se više od mesec dana nakon što je Vuhan stavljen pod mere karantina 23. januara. Pritom, Vuhan je grad koji ima zdravstveni i biotehnološki sistem o kojem Beograd može samo da sanja. Sledećeg dana (24. januara) tim medicinskih doktora iz Vuhana objavio je prvi naučni rad u jednom od najpopularnijih svetskih medicinskih časopisa (The Lancet), u kojem navode da su pacijenti zaraženi novim virusom u velikom broju primani na odeljenje intenzivne nege (32 odsto), a veliki broj pacijenata je i preminuo (15 odsto, Huang et al. Lancet 2020; 395: 497–506).

Nakon ovog izveštaja, koji bi zabrinuo svakog ozbiljnog lekara, 29. januara kineski centar za kontrolu i prevenciju bolesti objavio je naučni rad u jednom od najprestižnijih medicinskih časopisa (The New England Journal of Medicine), u kojem su izračunali da je bazični reproduktivni broj (R0) novog virusa između 1,4 i 3,9 i zaključili da je postojao prenos virusa sa čoveka na čoveka od sredine decembra prošle godine (Li et al. N Engl J Med 2020; 382:1199-1207).

Ova dva izveštaja bila su dovoljna da se shvati da SARS-CoV-2 ima potencijal da izazove ozbiljnu pandemiju, smrt i patnju, ali na to su upozoravali i izveštaji koji su skoro svakodnevno objavljivani u prestižnim svetskim časopisima tokom celog februara. Ako su ovi podaci bili dostupni celom svetu još u januaru, a Krizni štab Srbije krajem februara zaključio da je u pitanju smešan virus koji se leči rakijom, postavlja se pitanje kojim se podacima i radovima vodio Krizni štab da bi došao do svog zaključka?

Plašim se da je u pitanju bio samo nedostatak transparentnosti i namerno izostavljanje relevantnih informacija koje su bile od izuzetnog značaja za građane. Budući lideri u epidemiologiji morali bi iz ove epizode da izvuku važnu pouku, a to je da je transparentnost i iskren odnos s javnošću ključ u uspešnom upravljanju kriznim situacijama čak i kada je određeni broj informacija o novom patogenu nepoznat.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike