Koliko na jednog Dantea dolazi kavalkantija, čina da pistoja i dina kompanjija

Danas često čujemo da na jednog zvanično zaraženog od kovida 19 dolazi njih najmanje pet ili deset koji se provlače neprimećeni. Ovo me je podsetilo da postavim pitanje koliko na jedno poznato umetničko delo dolazi nepoznatih i neupmaćenih čiji se tragovi na papiru, notnom papiru ili u depoima muzeja i danas nepogrešivo čuvaju.

U antici – pre pojave Aleksandrijske biblioteke i svesti o sistematizaciji svitaka – bilo je jednostavnije. Tradicija, oličena u čivanju umetničkih dela, bila je prepuštena naravi ljudi, stihijama prirode i nadasve komedijantu slučaju. Tako se desilo da se od antičkog šekspira, njega neprevaziđenog pobednika Dionisija, Sofokla, sačuva skoro pa tri puta manje drama nego od poznatog nestaška i velikog skorojevića Euripida.

Od pojave štampane knjige sve se promenilo. Ne samo da je tekst koji je izlazio ispod prese bio dostupniji mnogima, nego se učvrstila svest da sve odštampano treba zbog nečega čuvati. Tako sa knjigama, tako sa notnim papirima (koji su još dva veka pisani rukama), ili umetničkim delima druge vrste.

Od 55 Vivaldijevih opera, danas se redovnije na scenu postavlja svega nekoliko, ali preko četrdeset i dalje mogu u rukopisu da se pronađu u Veneciji, Firenci ili Mantovi. Neko uporan može pronaći Vivaldijev autograf opere "Roselina i Oronda", recimo, sa partiture napraviti raspis i operu postaviti na scenu, ali to se ne dešava, manje-više od karnevala 1728. godine, kada je opera imala premijeru, i nakon koje se vrlo slabo izvodi.

Ako pogledamo samo Vivaldijeve opere, čini se da je odnos 1 prema 10 u korist efemernih i neuspelih dela – baš kao i sa kovid infekcijom!

Ali, ovo je odnos samo dela, jednog u suštini izvođenog i voljenog kompozitora. Koliko je samo venecijanskih kompozitora Vivaldijevog doba koji su potpuno zaboravljeni? Jeste li nekad čuli neko delo Vivaldijevog savremenika Markantonija Cianija? Ili Đovanija Alberta Ristorija?

Ali, kazaće neko, ovo su bila još prehigijenska vremena, kada se lečilo pijavicama i još se spaljivale veštice. Hajdemo zato u modernije industrijsko doba. Na vrhuncu slave, godine 1883, Petar Iljič Čajkovski trebalo je da bude postane akademik Akademije lepih umetnosti u Parizu.

U poslednjem momentu umesto njega primljen je jedan, tada, daleko perspektivniji kandidat. Bio je to baron Arman-Mari Žislan Limnander (1814-1892), danas gotovo u potpunosti nesvirani belgijski kompozitor, koji je u svoje vreme bio poznat po mnogim horskim i operskim delima, a najviše po operi "Crnogorci"!

I tako nepoznati čine većinu, ogromnu masu, a poznati su uvek pojedinci.

Kada se ovako pogledaju nepoznati kraj poznatih dolazi se do odnosa od 1 prema 100 pa možda i 1 prema 1000 u korist zaboravljenih dela koja i dalje možete većinom pronaći i kulturnim veštačkim disanjem pokušati da im vratite život.

Ali, zašto biste to radili? Čuvena romantičarska priča o nepravedno zaboravljenim delima danas je gotovo napuštena, a mogućnost da nešto genijalno još stoji pod prstohvatom prašine svedena je na minimum, pošto je čitava armija ljudi predano proučila (i većinom digitalizovala) sve zaboravljeno i (ne)vredno.

No, ako još imate sumnji, možete da počnete da se bavite kišovskim maštarijama, pa da zamislite Enciklopediju mrtvih u kojoj svoje mesto nalaze samo mali, nevažni i zaboravljeni. Kakvo bi to bogatstvo izbora, ali bojim se ne i odabira, bilo.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар