Ko su dobri a ko loši momci u književnosti?

Kaže se da ne može postojati nemoralna književnost i to je tačno. S druge strane, žetva moralističke književnosti nakon svih ovih stoleća prilično je mršava. U čemu je zapravo stvar? Literatura je, više nego druge umetnosti, zarobljenik misli koliko i osećanja. I sve bi bilo u redu da u tom kraljevstvu vladaju razbori, a da se osećaji njima pokoravaju, no za razliku od morala, u literaturi vladaju osećanja, a misli su tu da im se povinuju.

Tako se stiže do situacije da osećanja – u životu osvedočeno slabija strana – u literaturi određuju meru i poredak stvari. Da nema toga, ne bi bilo ni umetnosti uopšte, no etika, ona snažnija sestra, u umetnost ulazi nevoljno, jer nije nepoznato da moral, pravda i pravičnost vole da gospodare. Da je to tako potvrđuje čak i etimologija reči etika. Grčki pojam "ethos" ("etičko", odnosno "običajno"), zapravo vuče poreklo od starije reči "svethos" koja znači prisvajanje.

Po tome ispada da etika voli da "prisvaja stvari". Pokušava to, naravno, i u umetnosti. A kako se štite osećanja? Etiku je, kako je rečeno, nemoguće ignorisati. Ono što je nemoralno, zaslužuje osudu, pa neka se ovije i oreolom umetnosti. Etici je, pak, neumetnički dati prevlast u artističkom okruženju, te se literatura ponaša kao dobar diplomata. Da bi estetičko došlo do izražaja, etičko se mora zavarati, ili zbuniti.

Kako to izgleda u velikim književnim delima, znamo na nebrojenim primerima. Uprošćeno rečeno: loši se kaju, dobri propadaju – to je najjednostavnija poluga na kojoj funkcionište književnost toliko dugo. Pođimo od grčke tragedije. Dobri i pravični nalik Edipu kod Sofokla ili Penteju kod Euripida u stvari su nevoljni prestupnici. Ako ih osudimo zbog onog što o njima saznamo na kraju, biće nam žao zbog onog kako su izgledali na početku. Tako ostajemo u nedumici i na toj sredokraći, počnemo da ih sažaljevamo, što je prva stepenica plemenitih artističkih osećanja.

I kasniji vekovi nisu napustili ovaj model "zavaravanja etičkog", sve do pisane umetnosti 20. stoleća, koja je zbog brojnih formalnih sloboda i eksperimenata, do krajnjih granica dovela to plemenito obmanjivanje moralnog. Nema naravno boljeg oglednog umetničkog poligona za te pojave od "Procesa" Franca Kafke. U tom romanu nad romanima 20. veka imamo sliku pravdoljubivog pojedinca Jozefa K. i nepobedivog zla oličenog u mastodontskom sudskom sistemu. Kako, međutim, u literaturi ne sme postojati ništa crno, a da nema bar neku svetlu tačku, svedoci smo da nimalo simaptični stražari iz prvog bivaju batinani u petom poglavlju, a da se islednici žale da rade u zbilja očajnim uslovima.

Ali, "Proces" potvrđuje da kao što u uspešnom romanu ne može postojati ništa sasvim crno, ništa ne sme biti ni potpuno belo. Svi dobri pomagači imaju skrivene mane: advokat Huld je pomalo sadista, slikar Titoreli je cinik, a pomoćnica Leni sklona fetišizmu i promiskuitetu. Pa i sam Jozef K. nije cvećka: svadljiv je i fatalno dugo oholo uveren da ga društveni status može spasiti neumitnog kraja…

I kada se ovako sagleda moralna strana "Procesa" i drugih klasičnih dela, postavlja se pitanje šta savetovati mladim piscima. Svako ko ima površno umetničko iskustvo može zato pomisliti da u velikoj književnosti vlada haos. Kako onda stvarati? Za šta se uhvatiti? Kao i u drugim stvarima, i ovde se može savetovati više čitanja, jer sa više iskustva u ovom prividnom haosu uočava se red.

Literatura, naime, samo zavarava etičko, ali ga ne izneveruje. Pravda nikad do kraja ne sme preći u nepravdu, niti obrnuto. "Loši momci" zato moraju pokazati poneku ljudsku crtu, ali daleko od toga da na stranicama velike literature mogu biti promovisani u pravednike. "Dobri momci", s druge strane, moraju da pokažu slabosti, pa i izopačenja (ništa ne izaziva samilost kao to), ali nikad ne smeju toliko posrnuti da se čitaocima učini da su bili zli od početka.

Umetnost zato nalikuje koži pasa "dalmatinaca": postoje oni sa manje ili više crnih pega, ali ne postoji crni "dalmatinac" sa belim pegama. To koliko će na beloj koži umetnosti biti crnih pega zavisi od stalno neizvesne borbe estetičkog i etičkog principa. U toj labilnosti je valjda i čar artizma koji prezire nemoralno, ali gotovo isto toliko i poučno.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike