Kako su čvarci postali luksuz

Kada sam bila baš mala, nisam znala šta se tačno slavi, ali sam znala da tog 29. novembra niko ne radi i da idemo na selo kod babe i dede. Na svinjokolju je uvek bilo rođaka, komšija, prijatelja… Svi su pomagali da se posao što pre odradi, a ujedno su se i družili. Nije bilo potrebe da se zadaci striktno dele. Ko god je znao i hteo sekao je meso, slaninu, pravio kobasice, pekao roštilj ili kuvao gulaš…

E, ali čvarke nije mogao da prvi bilo ko. To su mogli samo deda i mama, jer su morali da budu "po našoj meri i ukusu". Svi približno jednake veličine – mali, a hrskavi kada se otope. Da mogu da se "grickaju" onako u prolazu i bez hleba. Kao što se danas grickaju čips ili smoki. Ni slučajno nisu smeli da budu veliki i masni!

Osim što su svi koji su se zatekli na svinjokolju, tog dana jeli i pili, običaj je bio i da im se po nešto spakuje da ponesu kućama. Neko je dobio malo mesa, neko kobasicu, bilo je i onih koji su tražili kožuru, ali nijedan paket nije bio bez čvaraka! Jer, ko uopšte može da pojede tolike kilograme čvaraka, a i to je, iskreno, nekako bio najjeftiniji deo svinje.

U to vreme važilo je pravilo da "sirotinja" jede čvarke i koristi mast, dok je ulje rezervisano za one sa boljim primanjima.

Nema više Jugoslavije, a nema ni jeftinih čvaraka 

Od tada je prošlo 30-ak godina. Stvari su se potpuno preokrenule. Nema više Jugoslavije, 29. novembar nije praznik, ljudi su se otuđili i sve se manje druže, a čvarke danas "sirotinja" teško da može da priušti.

Postali su delikates! Deluks roba! U trgovinama se mogu naći u pakovanjima od 100, 200, 300 grama… Pa tako u zavisnosti od toga da li se radi o "običnim" ili duvan čvarcima koštaju i do 2.600 dinara po kilogramu. Nešto su jeftiniji na manifestacijama ili pijacama. Ali, gde god da se prodaju, skuplji su od kilograma buta. I to, čak do tri puta!

To nekada nije bilo zamislivo, jer gotovo niko nije kupovao čvarke. Oni koji su ih imali delili su ih "šakom i kapom". A od najsitnijih ostataka, koje niste mogli nikome da date (mi smo ih u kući zvali roždine) pravile su se pogačice sa čvarcima. Teško da bi danas neko ko ovaj delikates kupuje po paprenoj ceni, bio spreman da ga iskoristi za pogačice.

Slično je i sa mašću. I ona je u međuvremenu postala "zdrava", pa za kilogram neretko treba izdvojiti i dvostruko više para nego za litar ulja.

Stručnjaci imaju objašnjenje za ovu pojavu. Tvrde da je razlog tome sve manji broj svinja, kao i činjenica da one imaju sve manje masnoće… Ipak, čini se da su i marketing i promocija učinili svoje. Jer, čim se nešto proglasi zdravim tražnja počne da raste… Dobri menadžeri to znaju da iskoriste i da zarade! A zašto i ne bi, kada ima onih koji su spremni da plate i nerazumne iznose, samo zato što je to stvar prestiža!

Čvarci se danas mogu kupiti novcem, ali ne i ono što je nekada išlo uz njih. Iskrenost, osećaj za druge, prijateljstvo, drugarstvo, zajedništvo… To je neprocenjivo i sve više nam fali! A upravo je to ono što je "sirotinju" s početka priče činilo bogatijom nego što su i ona i bilo ko drugi tada videli.

Ko zna možda će za 30-ak godina opet doći neko novo vreme… I možda će se čvarci opet, nakon disnatora i druženja, naveliko i naširoko deliti po komšiluku… Do tada starijoj i srednjoj generaciji ostaju samo sećanja na Dan državnosti zemlje koja više ne postoji i činjenicu da su istopljeni komadići svinjske masnoće nekada bili dostupni svima, a ne privilegija bogatih!

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike