Kako se SFRJ „spasila“ od hiljadu samoubica iz Džonstauna

Ambasada SFRJ otvorena je u sobi hotela "Pegasus" u Džordžtaunu, glavnom gradu Francuske Gvajane 1976. godine. Radojko Bogojević, karijerni diplomata u penziji, tada ima 26 godina.

Na prvu službu dolazi sam, kao prethodnica ambasadora Milana Zupana. Kasnije službuje u Egiptu, Finskoj, Litvaniji i Poljskoj, gde je odlikovan Komandorskim krstom, ordenom, koji se dodeljuje strancima i Poljacima u inostranstvu za poseban doprinos razvoju Poljske.

Od 24. maja 1993. do 21. juna 1996. godine, bio je otpravnik poslova u ambasadi SRJ i SCG u Londonu.

U masakru u Džonstaunu umrlo je 918 ljudi. Pre kolektivnog samoubistva "crvena straža" je na aerodromu Port Kaituma ubila senatora Lea Rajana, dopisnika En-Bi-Sija Dona Harisa, tonca Boba Brauna, snimatelja Grega Robinsona i Pati Parks koja je htela da pobegne iz Džonstauna. Šeron Amos i njena deca Liana Haris, Krista i Martin Amos umrli su u kući u "Lamaha Gardensu", svojevrsnoj upravnoj zgradi poljoprivrednog dobra Hrama naroda. Preostalih 909 umrlo je u Džonstaunu. 

Za susret sa ljudima Džima Džounsa, koji će nekoliko meseci kasnije učestvovati u najvećem kolektivnom samoubistvu, praćenom ubistvima na američkom kontinentu, kaže da je odlagan nekoliko puta i da su u ambasadi shvatili da je Hram naroda apsolutna utopija. U beleškama koje je objavio FBI stoji da su Šeron i Tim, Džounsovi ljudi od poverenja, u ambasadu SFRJ došli 13. februara 1978. godine.

Zašto je Jugoslavija izabrala Francusku Gvajanu da otvori ambasadu i otkud vi na prvoj službi u Džordžtaunu?

Završio sam pripravnički staž u Saveznom ministarstvu spoljnih poslova, određen sam bio da idem u Atinu. Međutim, tadašnji načelnik Uprave ze zapadnu Evropu Milivoje Maksić je rekao da, umesto u Atinu idem u Gvajanu sa njegovim kumom, Milanom Zupanom koji je određen da bude ambasador u Džordžtaunu.

Ja sam rekao u redu, ali je trebalo da vidim na mapi gde je uopšte ta Gvajana.

I ja sam otišao u maju 1976. godine. Iznajmili smo jednu sobu u hotelu "Pegasus" i otvorili ambasadu.

Važan je, međutim, i politički kontekst.

Gvajana je izabrana jer se 1978. godine održavao Samit nesvrstanih zemalja u Havani. Tada je bilo veoma bitno da većina nesvrstanih ne sledi politiku Kube, koja je zagovarala što tešnje povezivanje sa sovjetskim blokom. Jugoslavija je bila na liniji da to ne bude tako, nego da ostane blok nesvrstanih dosledan samom sebi.

Tada su odnosi sa Sovjetskim savezom bili dosta hladni, da ne upotrebim neku težu reč i zbog teze Brežnjeva o takozvanom ograničenom suverenitetu socijalističkih zemalja i zbog jako dobrih odnosa sa Zapadnim svetom. Tih godina je i Karter dolazio u posetu kod Tita.

Gvajanu smo do tada "pokrivali" iz Njujorka, iz UN.

Njihov izabrani premijer Fort Brnam je zamenio dotadašnjeg premijera Čedi Džagana koji je bio prosovjetski čovek. Brnam je pokazao da želi da odstupi od te spoljne politike i da se više okrene jezgru nesvrstanih zemalja, da ne prati to što hoće Kuba i SSSR. Zato je doneta odluka da SFRJ otvori ambasadu u Gvajani. Postavljen je ambasador Zupan i u maju 1976. godine sam došao u Džordžtaun, u taj hotel "Pegazus", iznajmili smo jednu sobu, našli sekretaricu i otvorili ambasadu. Tada nije bilo interneta, mobilnih telefona, čak ni televizije u Gvajani.

Ali je bilo novina? Da li se pisalo o tome?

Da, Gvajana hronikl, su njihove najpoznatije novine.

Dva dana nakon što sam došao, javljaju mi sa recepcije da neki novinar tog lista hoće da napravi intervju sa mnom. Ja sam tada bio klinac, znao sam engleski solidno, ali ne perfektno. Želeo je da zna zašto je Jugoslavija tu, i onda mu ja ispričam. Dva dana posle toga zovu ambasade – britanska, američka, Francuzi hoće da se sretnu sa mnom. Onda sam ja shvatio koliko je Jugoslavija važna.

Jugoslavija je tada bila "nevidljiva imperija".

Ta država je imala fantastičan uticaj u nesvrstanom svetu, a samim tim su i velike sile itekako vodile računa o interesima i o tome šta radi Jugoslavija.

Dve godine smo radili na pripremi Samita u Havani.

Poruke smo mogli da šaljemo samo telefaksom. Ambasador obavi razgovore sa premijerom Brnamom, i on kaže da hoće da nas podrži. I sad, kako javiti.

Šifrovane stvari smo morali da šaljemo iz Karakasa, a otići do tamo i vratiti se, za to je trebalo čitav dan.

Ambasador je onda poslao poruku: "Domaćini su sa nama rešili da zajedno pevaju ‘Oj, Moravo’".

Prema dokumentima koje je objavio FBI, ljudi Džima Džounsa 13. februara 1978. godine, nekoliko meseci pre kolektivnog samoubistva dolaze u ambasadu SFRJ, da se raspitaju o politici Jugoslavije i eventualnom kolektivnom preseljenju. Kako su uopšte došli do ambasade, pretpostavljam da nije baš moguće doći i reći: "Dobar dan mi smo ljudi Džima Džounsa, hteli bismo da razgovaramo o kolektivnom preseljenju u Jugoslaviju"?

Zašto je bio bitan politički kontekst. Oni su imali odlične odnose sa ambasadom SSSR-a, jer je njihov san bio, barem kako je pričao Džim Džouns, da stvore društvo jednakosti, po ugledu na Sovjetski savez, a tamo nije bilo ambasade drugih socijalističkih zemalja osim SSSR-a i Jugoslavije.

Kakav je bio Vaš prvi utisak o tim ljudima?

Ljudi Džima Džounsa su se nekoliko puta javljali, ali mi smo odlagali taj sastanak.

Ambasador i ja smo se dogovorili da ih ja primim, pošto to nije nivo za ambasadora. S obzirom na to da smo bili otvoreni prema svima, zaključili smo da bi trebalo da ih primimo. Oni su se javili, objasnili ko su i šta su i došlu su u ambasadu, doneli neke brošure, objasnili šta je Hram naroda. Došli su čamcima Demerarom, jednom od najvećih reka posle Amazona i Orinoka.

Džim Džouns je slao samo svoje pouzdane ljude.

Pričali su da imaju stražare koji treba da ih štite od Indijanaca i spoljnog sveta. Njima je Fort Brnam poklonio jednu oblast na 800 kilometara od Džordžtauna. Bilo im je važno da budu pored Demerare da bi mogli čamcima da putuju.

Nije slučajno što su tražili da se vide sa nama.

Čak su nas i pozvali, ambasadora i mene da odemo na taj posed.

Nikada nismo otišli, hvala Bogu.

U javno dostupnim beleškama koje je objavio FBI, stoje da su želeli da saznaju razne stvari o SFRJ – kakva je politika te države, kakvo je uređenje Jugoslavije. Mogu da se pročitaju i Vaši odgovori na ta pitanja – da ste im rekli da je SFRJ uređena po principu samoupravljanja, pa čak i da je umetnost uređena po samoupravnom principu.

Moram da kažem da smo imali veoma dobre odnose sa američkom ambasadom i njihovim savetnikom koji je bio na službi u Zagrebu u konzulatu i govorio je naš jezik. I ja lično. Moguće je da te beleške potiču odatle.

U to vreme smo imali odlične odnose sa Zapadom, a Amerikancima je tada veoma bilo važno da pokret nesvrstanih ne skrene na stranu na koju je bila namera da se usmeri na havanskom samitu.

I tu je Tito odigrao ključnu ulogu. On je bio već tada bolestan, ali je rešio da ode u Havanu da bi to sprečio, i uspeo je u tome.

U belešci FBI stoji i da su ljudi Džima Džounsa obilazili i ambasadu Kube i Severne Koreje i tražili kolektivno da se presele u neku od tih zemalja.

Džim Džouns je na spiritualizmu zasnivao projekat. Ljudima je prodavao maglu. Navodno, postoji priča da je novac pre tog kolektivnog samoubistva prosledio u Sovjetsku ambasadu. Ali, šta je od toga tačno, ko zna.

Da li ste o tom susretu izvestili tadašnji Savezni sekretarijat inostranih poslova?

Naravno, o tome smo informisali ministarstvo.

Šta stoji u tim beleškama?

Stoji kako su oni došli do nas, šta smo im mi odgovorili. Ne verujem da smo poslali brošure koje su nam dali, jer smo shvatili da je to neozbiljno.

Da se vratim na politički teren. Oni pojma nisu imali o nesvrstavanju, ali su glavnu podršku tražili u Sovjetskom savezu i celom tom "lageru". A mi smo bili neka kolateralna šteta. Zato što se Jugoslavija zvala Socijalistička Federativna Republika zato su nam se obratili. A, možda su ih i Rusi usmerili na nas.

Tako kako je bilo, tako smo i javili.

U belešci stoji da su Vas pitali da li bi Jugoslavija bila spremna da prihvati veliku grupu migranata, i da ste im rekli da Jugoslavija nije na visokom nivou razvoja, pa ne privlači doseljenike. Da li ste bili iznenađeni tom njihovom namerom?

Oni nisu tražili da se kolektivno presele u Jugoslaviju.

To stoji u beleškama, da su Vas pitali da li bi Jugoslavija bila spremna da prihvati veliki broj ljudi, ali da ste im rekli da je Jugoslavija na srednjem nivou razvitka i da prosto nije zemlja koja je spremna da prihvati veliki broj doseljenika.

Moguće je, ali se iskreno ne sećam. Ne sećam se da je bilo uopšte ideja oko toga. Možda su oni to pričali Amerikancima, ali ne da su tražili da se presele. Oni su bili zadovoljni u Gvajani, kako sam ja njih razumeo. To pitanje preseljenja u Evropu, ja nikad nisam čuo. Ne sećam se da je uopšte bilo ideja oko toga.

Ali, stoji i da ste na njihovo pitanje o eventualnom kolektivnom preseljenju odgovorili sa: "Zašto da ne?"

Nikada se u ozbiljnoj diplomatiji ne kaže: Ne.

Da li ste imali Vi neko konkretno pitanje za njih, da li se sećate, iako je prošlo 40 godina od tog susreta?

Nisam imao mnogo šta da ih pitam, jer su oni pričali, doneli su brošure, tako da nisam imao potpitanja.

A iskreno da kažem, nije nas mnogo ni zanimalo, objektivno govoreći.

Shvatili smo da se radi o nekoj vrsti spiritualizma i utopističkom projektu u samoj Gvajani.

Pošto smo imali jako dobre odnose sa Zapadnim svetom, a oni se nisu mnogo sviđali Amerikancima, zato smo i bili verovatno rezervisaniji, i po pitanju odlaska tamo, i po pitaju njihovog eventualnog preseljenja. To je uvek bila politika SFRJ, pa i sada, da se ne zameramo nikome kome ne moramo, posebno ne velikima.

Da li su oni mogli da budu iskorišćeni kao nekakva "moneta za potkusurivanje" u geopolitičkim odnosima između Jugoslavije i velikih sila?

Oni su bili suviše beznačajni da bi ih Jugoslavija eventualno koristila kao "monetu za potkusurivanje" između tako velikih sila. Svaka velika sila pokušava da iskoristi svaki momenat kao monetu. Možda su Sovjeti imali želju da nam ih "uvale", ali to iz naše perspektive uopšte nije bilo realno. Nije postojala ni najmanja šansa da ih pozovemo, a kamoli da dođu.

Kakva je bila reakcija na njihovo kolektivno samoubistvo?

U Džordžtaunu se to uopšte nije osetilo.

Znalo se sve, znalo se, ali se nije osetilo, jer je bilo daleko, oko 800 kilometara udaljeno od Džordžtauna.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike