Kako ne odoleti mjuziklu i kada nisi Jevrejin ili gej

Prve
pretpremijere Pepeljuge,
mjuzikla Endrju Lojd Vebera koji je,
zbog pandemije Kovida
19 kasnio
10 meseci, izašle su krajem juna. Pepeljuga
je
postao događaj po sebi, jer je to
dugoočekivani mjuzikl proslavljenog
autora za koji je originalnu priču
napisala Emerald Fenel, dobitnica Oskara
za scenario filma Žena
koja obećava.
Radi se o romantičnoj komediji koja je
zasnovana na realističnim odnosima.
Poenta je u devojci koja mora da se
promeni kako bi bila voljena.

Jednom
prilikom je moj umetnički kolega zapazio:
"Svakome mogu da se dopadaju mjuzikli.
Da bi se mjuzikli voleli, kao što ih mi
volimo, morao bi da budeš Jevrejin ili
gej". Teza malo neobična, nad kojom se,
posebno kad nisi ni jedno od toga (on
jeste pola), a mjuzikl voliš – pomalo
zamisliš.

U
Muzikalenom teatru, u Sofiji, režirao
sam mjuzikl Violinista
na krovu,
koji se bavi životom i kulturom Jevreja.
Postoje, sasvim sigurno, određeni
zajednički imenitelji između jevrejske
kulture i mjuzikla. Ako bismo pokušali
da napravimo uopštavanje, to je povišena
emocionalnost, laka sentimentalnost,
koja kroz muziku uvodi u duboku emociju.

Narod,
koji je tako malobrojan, dao je tako
veliki doprinos formiranju muzičkog
teatra u svetu. Irvin Berlin, Mos Hart,
Leonard Bernštajn, Stiven Sondajm, i
mnoge druge vodeće zvezde mjuzikla,
bili su Jevreji. Međutim, i ne-Jevrejima
je "dopušteno" da budu "u klubu".
Pomenućemo samo Kola Portera, Endrjua
Lojda Vebera i Tima Rajsa.

Postoji,
nema sumnje, i veliki gej uticaj na ovu
umetničku formu. Neki od gore navedenih
autora, kao i mnogi koji nisu pomenuti,
spadaju u ovu populaciju. Gej teme
prekrivaju mnoge mjuzikle – Kavez
ludorija,
Poljubac
žene pauka,
Kabare,
Najam…
Čak i u mjuziklu Jadnici
postoji
mesto na kome pripadnici gej populacije
prepoznaju svoju "melodiju".

Međutim,
širok odziv publike protivureči komentaru
mog prijatelja. Neke statistike – Mačke
su isprele svoj put u više od 250 gradova
širom sveta, Jadnike
je videlo više od 60 miliona ljudi u 39
zemalja, Fantoma
u operi je
gledalo 80 miliona gledalaca u 28 zemalja
– se opiru ovoj tezi. Nije loše za žanr
koji je moj prijatelj stavio u određene
"niše".

Mjuzikl
bi trebalo gledati u širem kontekstu.
Njegov zametak možemo pronaći u delovima
grčkih i rimskih predstava, u komedijama
del arte, u pozorištu Šekspira i Molijera,
kada su se u toku muzičkih pasaža menjale
nagorele sveće u salama. Kao na prave
početke, većina će ukazati na opere bufo
koje je pisao Rosini, operete Ofenbaha,
Lehara ili Gilberta i Salivena,

Sedamdesete
godine prošlog veka bile su fascinantna
dekada za mjuzikl. Lebdeći u ekstazi
slobodne ljubavi, u vremenu Vodolije i
rok-en-rola, mjuzikli su počeli da
eksperimentišu. Seks i droga su odabrani
kao sredstvo mirovnog otpora u Kosi,
mjuziklu
koji nije imao čvrstu dramaturšku
strukturu, ali je zato bio moćan u svemu
ostalom. Sledio je, zatim, snagom roka
ozvučeni Tomi
i, mnogo uspešniji, Isus
Hrist Superstar.

Endrju
Lojd Veber je u Eviti
i
Fantomu
u operi koristio
rok muziku i pokazao da ona može ispuniti
operske zahteve. Evitin song "Ne plači
za mnom, Argentino" je momenat dive,
kao što je to bilo koja arija u Pučinijevoj
Toski.
U
Fantomu
je rok-en-rol predstavljen kao seksualno
oslobađanje (ko je uostalom Fantom, ako
ne osedeli roker, u poređenju sa četvrtastim
Raulom?) – ali kroz prizmu velike opere.

Bio
sam srećan da slušam i gledam originalne
produkcije mnogih velikih mjuzikala.
To je bilo vreme kada sam počinjao svoj
rad u pozorištu i bio gurnut u jedinstveno
uzbuđenje koje može da pruži samo muzički
teatar. Iako sam želeo da pravim muzičke
predstave već sa svojih 16 godina, nikada
nisam mislio da ću producirati i režirati
mjuzikle, niti da ću u tome imati vodeću
ulogu.

U
međuvremenu, mjuzikli su postali skupi
– posebno za one koji su imali pretenzije
ka Brodveju ili Vest Endu. Fantastičan
prijem Jadnika,
Mis
Sajgon,
Mački
i
Starlajt Ekspresa,
osamdesetih, podigao je cenu koštanja
produkcije, tako da je sredinom devedesetih
bilo nemoguće postaviti mjuzikl bilo
kog obima za manje od 5 miliona dolara.
Veliki mjuzikli lako su mogli koštati
i preko 10 miliona. Budžet Pepeljuge,
u
ovom trenutku, iznosi 5 miliona funti.

Da
li je došao kraj mjuzikla, koji je
predviđan gotovo sve vreme otkad je
uspostavljena ova muzička forma? Poricanje
strukture i prelaz na anarhiju? Začuđujuće
– ali događalo se suprotno. Bilo je
eksperimenata: Buđenje
proleća
(koje sam režirao 2010.), bilo je proslava
ljubavi i savremenog roka, zatim subverzivna
i originalna Avenija
Q.
To su bili sveži vetrovi na Brodveju i
Vest Endu.

Istina
je da će se talenat pojaviti, bez obzira
na finansijsku situaciju. Ono što je
neophodno potrebno – jeste taj talenat.
Gde su ti novi kompozitori koji bi mogli
da naslede Endrjua Lojda Vebera ili
Stivena Sondajma? Verovatno postoje,
ali još nisu muzikom, dramom i scenskom
slikom privukli maštu široke publike
i ostavili je zadivljenom, što jesu moć
i mogućnosti mjuzikla.Uključivanje
proslavljenih filmskih scenarista koji
unose originalni i kreativni doprinos
je korak koji ohrabruje.

Do
tada, još uvek postoji "armija" već
napisanih mjuzikala, mnogih koji su već
reprizirani, koji nude bogatstvo
materijala koji zabavlja, šarmira, šokira,
pokreće, razveseljava, najširu publiku
– devojčice i dečake, devojke i mladiće,
i njihove pretke. Svi oni, po pravilu, bez
obzira na opasku mog kolege, jasno znaju
koje će mjuzikle izbegavati, a koje
voleti.

Verujem
da će nova Pepeljuga
biti
među naslovima voljenih mjuzikala. Jedva
čekam priliku da je gledam.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар