Kako me je 11. septembar naučio da Amerika nije kod Požarevca

"Gde je ta Amerika, je li to negde mnogo daleko od nas?" Nisu ni mama ni tata znali baš najbolje kako da mi objasne, ćutali su. Mislila sam da je to negde blizu Požarevca jer sam samo tamo putovala kod strica na slavu i delovalo mi je neverovatno daleko.

Kako objasniti detetu zašto na televiziji nema crtaća, nego samo slike kako neki čika vozi avion pravo u zgradu? Sve mi je tada izgledalo kao u nekoj igrici iz "sege", koju smo tih dana besomučno okupirale sestra i ja. Nisam ni bila svesna da se dogodilo nešto mnogo važno. Da je taj dan kad nije bilo crtaća – dan za istoriju shvatila sam tek mnogo godina kasnije.

Nesvesna da postoji još neki svet van ovog mog, nešto daleko kao ta Amerika o kojoj pričaju na televiziji, moj univerzum bila je moja ulica, za koju tada nisam ni bila sigurna kako se zove. Sećam se da me je učiteljica prvog dana škole pitala gde živim. Nisam znala jer smo se opet preselili u neku novu staru kuću. Sećam se smeha drugih jer ne znam i sramote koju sam tada osetila.

U tom mom univerzumu, za koji danas znam da se zove Petra Drapšina, bilo je mnogo dece. Igrali smo se na putu, po tuđim dvorištima, praktično gde smo stigli, sve dok nas roditelji, zapravo mame, ne pozovu u kuću da jedemo.

I tad, dok smo ručali, na televiziji su se i dalje smenjivale te slike kako neka velika zgrada pada. Crtaća nigde. Zašto nema crtaća nego samo neka Amerika? Komšije su, kao i uvek, i tog dana navraćale kod nas. Svi su nešto komentarisali, bili nekako zbunjeni slikama koje su se besomučno vrtele na televiziji celog dana.

Nekim čudom te slike ostale su urezane u moj mozak. Duboko zakopane u mojoj memoriji isplovile su godinama kasnije, prvo na časovima istorije, a onda i kada smo se na fakultetu bavili terorizmom. Tada sam tek shvatila da sam postojala i na televiziji gledala nešto što je kasnije oblikovalo sve godine u kojima živim.

Iz svih priča drugih ljudi, tekstova, TV emisija, filmova, saznala sam da su se neke stvari promenile u onom trenutku kada je nama sve to ličilo na igricu iz "sege".

Kada smo na kolegijumu redakcije protekle nedelje razgovarali o pripremi tekstova za 20-godišnjicu 11. septembra, opet sam se setila onih slika sa televizije. Nisam mogla da upoznam taj svet pre 11. 9. 2001. da bih imala bilo kakvu distinkciju "pre" i "posle", kakvu ima većina starijih od mene.

Moj život je tada počinjao i u njega se nisu uselili veliki trenuci i događaji, osim bombardovanja, kog se vrlo živo sećam, kao i svi moji prijatelji. Znala sam da pišem, brojim, crtam, igram se po ceo dan i tamo neka Amerika bila je nevažna. 

Promene koje su tada usledile za mene i, usudiću se da kažem, za celu generaciju rođenu devedesetih, i nisu promene. Da bi znao da je nešto promena, treba da znaš i šta je bilo pre toga. Pošto ne znam, za mene je "normala". Ono što živiš i to je, prosto, tako. Normalno je da se priča o terorizmu, ratovima na Bliskom istoku. Možda je nekad "bilo bolje", drugačije, slobodnije, bezbednije. Mi ne možemo da se bunimo, prisećamo i podsećamo. Nama je sve to normalno.

Stroge kontrole na aerodromima, za koje starije kolege kažu da nisu bile takve pre 11. septembra, za mene su sasvim uobičajene iako sam do sada samo dva puta putovala avionom.

Istina, ne čak do Amerike, koja je ipak dalje od Požarevca, mnogo dalje nego što sam mislila tog 11. 9. 2001.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар