Kako je Berlinski zid postao prilika za unosnu zaradu

„Berlinski zid nije pao, on je podignut“ insistira Hans Martin Flajšer u razgovoru sa novinarkom Gardijana. To dokazuju i snimci načinjeni kamerom 12. novemba 1989. godine, tri dana pošto je prvi put probijena istočnonemačka granica. Ovi snimci pokazuju kako su prvi betonski blokovi koji su opkoljavali Zapadni Berlin 28 godina, uklonjeni tokom noći, praćeni aplauzom okupljenog sveta i blještanjem bliceva foto-aparata.

Vide se varnice kako lete oko radnika sa šlemom koji brusilicom seče armaturu kako bi odvojio dva bloka na kojima je sa zapadnoberlinske strane bio naslikan grafit na kome su ukršteni srp i čekić i kukasti krst. Ovaj grafit je trebalo da podseća na sporazum o nenapadanju koji su sklopili Staljin i Hitler 1939. godine, a koji je bio jedan od uzroka Drugog svetskog rata i podele Evrope koja je nastala po njegovom završetku, pa i samog Berlinskog zida.

Kao rasklimatani zub, blok na kraju popušta pod pritiskom pre nego što ga kran kao trofej podiže iznad glava oduševljene gomile okupljene na Potsdamer placu.

„Komunističke vlasti Istočne Nemačke (koje su ostale na vlasti do marta 1990. godine) su izrežirale ovu predstavu. Uveren sam u to“, naglašava Flajšer koji je u međuvremenu postao istoričar amater i vrlo studiozno proučio dešavanja iz novembra 1989. godine.

Prvi znak da su vlasti bile ozbiljne u pogledu rušenja Zida, nasuprot široko rasprostranjenim strahovanjima u to vreme, bilo je probijanje ovog prvog otvora u Berlinskom zidu. Bilo je jasno da će ovaj snimak obići svet. S obzirom na to da su istočnonemačke vlasti uporno predstavljale Berlinski zid kao branu fašizmu – „za njih nije postojao bolji simbol od kukastog krsta koji će prvo da izvade iz zida“, ubeđen je Flajšer.

Trideset godina kasnije, Flajšer novinarki Gardijana pokazuje četiri betonska bloka koje danas drži u izolovanom skladištu usred šume, za koje želi da ostane tajno, negde na putu između Berlina i baltičke obale. Prekriven najlonom, tu stoji 3,6 metara visok i 2,7 tona težak betonski blok sa crvenim kukastim krstom i još tri bloka koja su nekada stajala uz njega na Potsdamer placu.

Išaran rupama od bajoneta pograničnih čuvara, skuplja prašinu u ovom skladištu, a ne u nekom muzeju kao što bi se možda očekivalo. Flajšera, koji je tada studirao poslovnu administraciju, privukao je značaj istorijskog trenutka, ali i preduzetnički duh, da kupi ove delove Berlinskog zida te 1990. godine.

„Otputovao sam u Japan ubrzo po padu Zida i poneo sa sobom nekoliko sitnijih delova koje je fotografisao svako sa kim sam se tamo susreo. Nekolicina poslovnih ljudi koje sam upoznao ohrabrili su me da bih mogao dobro da zaradim ukoliko pronađem nekoliko neoštećenih delova i prebacim ih u Japan“, priseća se Flajšer.

Po povratku, obratio se kompaniji „Limeks“, za koju tvrdi da ju je osnovala istočnonemačka tajna policija Štazi, da rasproda 155 kilometara betonskih blokova, zajedno sa stražarskim kulama i ostalim delovima utvrđenja. Isprva su bili iznenađeni njegovim interesovanjem, ali nisu propustili priliku da zarade.

„Dali su mi plastičnu fasciklu prepunu fotografija blokova poređenih bez ikakvog reda i nenumerisanih, ali sam uspeo da pronađem ta četiri komada koja su bila jedan do drugog. Tražili su mi 350.000 nemačkih maraka za njih“, dodaje Flajšer. Na kraju su se izgleda našli na petocifrenoj sumi, koju sadašnji vlasnik ipak ne želi da otkrije.

„Pozajmio sam nešto novca, između ostalog i od oca koji je bio profesor istorije i koji je pre svega cenio njihovu simboličku vrednost“, kaže Flajšer.

Dogovor sa Japancima je propao. Pokušaj prodaje aukcijskoj kući iz Monaka je takođe propao, Flajšer veruje, zato što je koincidirao sa napadom neonacista na jevrejsko groblje. Više muzeja i zaljubljenika u Zid su ga takođe, odbili.

„Nisam mogao da ih prodam zbog kukastog krsta. Da je bio grafit Miki Mausa, bila bi sasvim druga priča. Bilo bi manje komplikovano i manje kontroverzno“, smatra Flajšer.

Inače, više od 426 delova Berlinskog zida nalazi se u preko 50 zemalja širom sveta, ponajviše u Evropi i Severnoj Americi.

Interesovanje za Zid je uskoro počelo da slabi, posebno kada je izbio rat u Jugoslaviji i bacio u senku euforiju koja se širila Evropom zbog pada komunističkih režima od Poljske do Bugarske. Tako su betonski blokovi dospeli u skladište.

„Mislio sam da bi bilo pametno da sačekam desetu godišnjicu i dopustim da se slegne istorijska priča pre no što ponovo okušam sreću“, navodi Flajšer. Kao promišljen poslovan čovek, uspeo je da se odupre i izazovu da razbije svoje artefakte na hiljade sitnijih komada, koji se i dan danas mogu kupiti u berlinskim suvenirnicama ili preko interneta, često i uz potvrdu o autentičnosti, po ceni od 50 evra po komadu. „Od početka sam bio odlučan da ovi čvrsti svedoci istorije koji su prvi izvađeni iz Berlinskog zida, moraju da ostanu netaknuti i da ostanu zajedno“, insistira Flajšer.

Pošto je na kraju odustao od prodaje ovih dragocenih ostataka prošlosti, kod Flajšera se probudilo veliko interesovanje za istoriju. Uspeo je da napravi iznenađujuće vernu repliku u prirodnoj veličini od stiropora, sada već izgubljenog bloka na kome je bio grafit sa srpom i čekićem i proneo ga na krovu svog automobila kroz više od 20 zemalja. U svom foto-projektu slikao ga je ispred Ajfelove kule, zatim kako izaziva osmehe u delovima Ukrajine razorene ratom, pa i pored spomenika „Maloj sireni“ u Kopenhagenu. Poruka ovog samoproklamovanog „Zidnog aktiviste“(„Maueraktivist") je da „Ljudski postupci mogu sve da promene“, aludirajući na mirnu narodnu revoluciju iz 1989. godine.

Planira da svoju repliku pusti da pluta Mediteranom u znak protesta zbog brojnih stradanja migranata, ali i da ga odnese u Severnu Irsku usred Bregzitovskih nastojanja da se tamo ponovo uspostavi granica.

Još uvek nije odustao od pokušaja da negde ponovo postavi autentične delove zida što je moguće bliže mestu na kojem su prvobitno stajali, pošto ima vrlo precizne koordinate. Tu se sada nalaze uobičajene poslovne zgrade od betona i stakla karakteristične za novogradnju koja je u protekle tri decenije cvetala duž linije nekadašnjeg Zida. Vlasnik zgrade španske građevinske firme sa sedištem u Luksemburgu nije odgovorio na njegove pozive da se sastanu i diskutuju o mogućnosti da se ti delovi nekako izlože kao važni simboli evropske podeljenosti.

Flajšer se seća i toga kako je otišao sa žurke kada je na televiziji video da je otvorena istočnonemačka granica. Tada dvadesetčetvorogodišnjak, Flajšer se popeo na stub na mostu u severnom Berlinu i posmatrao satima kolonu „trabanta“ koji hrle preko mosta i prelaze na Zapad.

„Tada sam pomislio kako sam imao sreće što sam Zapadni Nemac i što sam se našao sa ‘prave’ strane granice, dok su ovi ljudi na komunističkom istoku patili, i na neki način bili kažnjavani za zločine koje je počinila nacistička Nemačka, tokom decenija podela i zarobljeništva. Sada su konačno bili slobodni“,kaže Flajšer na kraju razgovora.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike