Kad vožnja taksijem postane mala lekcija mudrosti

Usput, a to je trajalo, pričamo o svemu. O životinjama koje je dvadeset godina lečio u Australiji, o mačkama koje su mu bile najčudniji pacijenti, o papagaju koji je imao problem sa plućima… pita šta je sa mojim psom, ja mu ispričam, kaže nije ništa strašno ne treba da brinem……stižemo do ambulante, ali nažalost ne može da nas sačeka, ima već ugovorenu vožnju.

U povratku opet imamo sreće, "pet frendly" taksista, svetski putnik, nema gde nije bio. "Kojim putem želite?", pita. "Kako vi mislite da je najbolje", odgovaram. Ne insistira na razgovoru, ali ipak započnemo priču. "Čudno neko vreme, ne znam da li da pričam ili da ćutim, ljudi različito reaguju, pa tako prvo ćutim dok ne osetim situaciju".

A onda razgovaramo o putovanjima kao jednom od najlepših životnih iskustava. Indija je njegova najveća avantura i izazov, Tajland je za pamćenje, a Liban nezaobaravni doživljaj za sva čula. Moj pas miran kao bubica, sve vreme gleda kroz prozor.

Na putu do kuće, uz priču, gledam slike života: mlada i mladoženja izlaze iz opštine, jedna mama gura kolica sa blizancima, stariji par sa maskama na licu, držeći se za ruke prelazi ulicu, veliki pas leži ispred sajdžijske radnje, radnici menjaju reklamu na bilbordu, čitav razred mališana sa učiteljicom ide nekud, baka ispred knjižare prodaje zumbul, kola hitne pomoći žure…….

"Šta da vam kažem, život je život, čovek misli da je tamo negde bolje, a verujte mi, na kraju se sve svede na to da li ste srećni u svojoj porodici, da li imate sa kim da podelite radost. Kolege me u šali zovu "taksi kouč" i gotovo uvek prihvataju ono što govorim", priča neobični vozač.

Tokom karantina a taksisti su bili saveznici života, vozili su lekove, hranu, žene u porodilište, lekare u bolnicu…. čak i jednu mačku koja je upravo operisana, a vlasnica nije mogla da dođe da je uzme.

Brat mi je pričao o jednoj vožnji taksijem do aerodroma, pre korone, koja se zbog toga što je njegov drug koga je trebalo da isprati na put za London, zaboravio pasoš. Zbog toga su se vratili sa pola pređenog puta. A onda umesto da taksista bude nervozan, zaboravni putnik je bio toliko besan da je sve vreme gunđao, te o politici, o svetskoj ekonomiji, o stanju na putevima…..

Vozač, reč nije rekao. "Kako vam uspeva, da ostanete tako mirni?" pita ga moj brat na povratku do grada. "Ni sam ne znam. Nekada sam se svakodnevno nervirao dok nisam izgubio nekoliko veoma dragih ljudi, a onda se u meni nešto promenilo. Mir je najvažniji. Mir nema cenu."

Nešto slično govori i taksista filozof koji svemu pristupa analitički, a svaka vožnja sa njim je mala lekcija mudrosti.

Autor je neobičnog leksikona vrlina, mana, emocija, psihičkih stanja i raspoloženja ljudi u kome su odrednice kao na pr. tuga, plemenitost…. ilustrovane citatima iz dela napoznatijih srpskih književnika. Bio nam je gost u emisiji "Beokult".

Najlepša mi je taksi priča moje poznanice, starije gospođe koja već godinama retko izlazi iz kuće, a svojoj najboljoj drugarici za rođenadan taksijem šalje buket cveća, tako što zamoli taksistu da kupi i odnese cveće slavljenici.

"Znam ja da nisu svi ljudi dobri ali mi više odgovara da mislim da jesu", kaže taksista filozof.

Taksisti su kao biblioteka ljudi koju ispisuju događaji, karakteri, temperamenti… imaju privilegiju da uče život uživo i posmatraju ga bez filtera za ulepšavanje.

(Radio-televizija Srbije)

1 коментар
  1. Milos

    Kao taksista imam razna iskustva i trudim se da ostanem smiren i predusretljiv jer znam da su ljudi i uplaseni i nervozni zbog korone.Najvise me obraduje kad mi udje musterija i kaze kakao mi taksi odise cistocom.Ugradio sam jonizator za vazduh u auto,koji preciscava vazduh i od alergena,a i od duvanskog dima.Dok cekam musteriju zapalim cigaretu,jer sam pusac.

Напишите коментар