Kad je neumoran golijski učitelj i direktor i vozač i prijatelj đacima
U
zaseocima rasutim po golijskim
visovima, Uča svi znaju. A on nekada
svojim, a sada terencem koji je škola
dobila stiže i do najudaljenijih kuća –
po snegu, kiši, ledu i blatu – strmim i teško
prohodnim seoskim putevima strepeći
samo od velikih snegova i kvara na
kolima.
"U šest sati krećem iz Ivanjice prema
školi i zadnja, treća tura završava se, dolazim u školu negde oko pola
devet
kada
počinje nastava sa učenicima koji
najdalje putuju, stižu na vreme u školu", kaže
Vidosav
Kolarević Učo.
A
kada zazvoni za kraj časova – opet u kola.
Od 16 đaka
prevozi 13 u 3 ture i različitim
pravcima. Usput pretresu sve što se
dešavalo u školi, našale se i urade po
neki zadatak.
"Kao dete išao sam sat i po u školu i
vraćao se sat i po u drugom pravcu i onda, u situaciji kada mogu da obezbedim
prevoz, onda mi žao dece da idu peške
dugo do škole po snegovima i kiši i onda
sam došao na ideju i tako to krenulo i
traje godinama", dodaje
učitelj Vidosav.
Svakom
novom đaku se raduje jer to znači da
škola i selo žive. Prošle školske godine
u klupama je bilo 11, ove 5 više, kaže, dobre
dece i dobrih đaka. Roditeljima je velika
pomoć pa Uča smatraju delom familije.
"Da li je sneg, da li je kiša, da li je
neko dete bolesno – on tu decu uzima kod
kuće, vraća kući. Boga mi, teško mu je, do
kad će izdržati ne znam. On se brine o
njima, pa ne znam da li bi to ko mogao da
uradi ko što taj čovek radi", naglašava
otac dva đaka Vuk
Parezanović, iz Starog Sela.
Poseban
i skroman Učo ističe da ne bi mogao sve
da postigne bez kolega, saradnje s
roditeljima, opštinom i školskom upravom.
Sa đacima i ako ih život odvede daleko –
ostaje prijatelj. A za sebe ima jednostavan
plan:
"I ostaću Učo do kraja života. Jednostavno
ta ljubav prema deci to veže i ostane do
kraja života i tako".