Kad akteri crne hronike dobiju lice – ni sunčano jutro ne može izbrisati zlo

Sećam se vrlo dobro primera kojim je to pokušao da nam objasni jedan profesor na Fakultetu političkih nauka. U eksperimentu o kojem nam je pričao testirane su reakcije ljudi na dva ekstremna događaja koja su se istovremeno dešavala na malom prostoru.

S jedne strane ulice lepa devojka je izvodila striptiz, a s druge su se tukla dvojica krupnih muškaraca. Iako biste možda pomislili drugačije, gotovo svi prolaznici ignorisali su devojku i gledali tuču.

Jednostavno, nasilje privlači našu pažnju, ali retko razmišljamo o njegovim uzrocima i posledicama. Sve do trenutka kad nas lično pogodi neka strašna vest, neki naslov s prefiksom – užas, tragedija, drama…

Tad inicijali dobiju značenje, akteri lica i biografije, a njihova nesreća dotakne i vašu dušu.

Baš to mi se desilo kad sam pročitala vest o ubistvu i samoubistvu u mestu u kojem žive moji roditelji i sestra.

Ispostavilo se da je reč o mladićima i porodicama koje dobro poznajemo, o običnim ljudima koji su do juče mirno živeli u vojvođanskom selu. Da tragedija bude veća, i ubica i ubijeni potiču iz izbegličkih porodica, obojica su, da tako kažem, deca "Oluje".

Dvadesetšestogodišnjeg ubicu majka je u Srbiju donela u stomaku, a ubijeni je stigao kao osmogodišnji dečak.

Ne znam šta se desilo i zašto su tako tragično okončana ova dva mlada života, ali to, nažalost, nije više ni važno. Važno je i poražavajuće što je pečat smrti, zločina i krivice zauvek obeležio dve porodice.

Slučajno ili ne, ali baš to veče odgledah još jednu epizodu serije Branilac. Tema je ovaj put bio zločin koji se 70-ih godina odigrao u selu u blizini Velikog Gradišta. Čovek je, posle dve godine maltretiranja i sukoba, ubio četvoro komšija. Kako se ispostavilo, povod za tragediju bio je spor oko parčeta zemlje, a ubica je mirno prihvatio smrtnu presudu od koje nije uspeo da ga sačuva ni čuveni advokat Toma Fila.

Mučna epizoda završila se još mučnijim rečima čoveka koji se pred streljačkim strojem pita: "Da li je vredelo života, jel vredelo sreće koju smo delili i nesreće kojom sam ispisao svoju sudbinu? Za metar crne zemlje! Nije moja, nije njihova jer više nikog nema. U mraku te zemlje… skončasmo!"

Uznemirena, tužna, poražena, nisam baš mnogo spavala te noći…

Ipak, svanulo je divno jutro, sunčano i čisto. Gledala sam nestvarno plavo nebo naivno verujući da sam samo ružno sanjala, da se ništa loše nije desilo… Nažalost, taj blaženi trenutak trajao je suviše kratko. Desila se tragedija, pala je krv, desilo se zlo koje ni ovo prelepo jutro nije moglo da izbriše.

I nekako, one završne reči iz serije Branilac dobile su baš tad pravi smisao.

Pitala sam se i ja, poput čoveka ispred streljačkog stroja: "Da li je vredelo?"

Pitala sam se kakva je to svađa bila vredna toga da ona dvojica mladića, komšija, sapatnika iz "Oluje", ne dočekaju ovaj lepi oktobarski dan? Postoji li išta toliko vredno?

Kakav je to mračni trenutak presudio da se desi zlo?

Razmišljala sam o tome kako o životu i smrti ponekad odlučuju sekunde, trenuci očaja, bezumne strasti, mržnje, ljubomore ili jednostavno, nekontrolisanog besa.

Ako se pređe ta tanana linija, povratka nema!

Odluka je konačna i neopoziva i zato pokušajte, bar pokušajte da razmislite pre nego što je donesete. Ne dajte da vas trenutak slabosti ili besa odvede na put bez povratka!

Zapitajte se samo – vredi li zaista?! Vredi li išta više od novog jutra?!

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар