Izbori u CDU – nije lako biti Angela Merkel

Ključni politički događaj u Evropi ove godine biće parlamentarni izbori u Nemačkoj koji će se održati u septembru. S njima će se era Angela Merkel, koja je petnaest godina bila nemački kancelar i najuticajniji evropski političar, konačno završiti.

Ko će na kancelarskom mestu naslediti Angelu Merkel nakon njenog najavljenog povlačenja, znaćemo na jesen, ali će mnogo toga biti jasnije već 16. januara, kada će se održati partijski kongres Hrišćansko-demokratske unije (CDU), na kome će se izabrati Merkelin naslednik u stranci.

Jasno je da CDU za Nemačku nije obična partija; Ona je sveprisutna i nezaobilazna pojava, jedan od nosećih stubova posleratne države; Od 71 godine postojanja SR Nemačke, 51 godinu na njenom čelu je kancelar ili kancelarka CDU. 

Od toga ko će od kandidata postati prvi čovek najveće partije umnogome će zavisiti buduća nemačka, ali i evropska politička agenda. Aktuelni kandidati kao da personalizuju partijske dileme i tenzije u finišu ere Merkel.

A da nije lako biti Angela Merkel, to je svima postalo jasno najkasnije u februaru 2020, kada se političarka teško izgovorljivog imena Anagret Kramp Karenbauer, viđena za njenu naslednicu, nakon nešto više od godinu povukla sa čela CDU-a, ostavljajući radno mesto šefa najmoćnije nemačke stranke do danas upražnjenim, a brojne unutarpartijske napetosti nerazrešenim.

Politika CDU-a

Naime, Nemačka koju je Angela Merkel zatekla 2005. godine, kad je preuzela vlast, izgledala je mnogo preglednije nego ova danas.

Globalna ekonomska kriza još nije ogolila razlike evropskog centra i periferije, pobunjenička Višegradska grupa nije bila značajan evropski politički faktor, u Bundestag se još nije uselila grlovita Alternativa za Nemačku, a čak ni najkreativniji teoretičari zavere nisu slutili razmere buduće migracione krize, a kamoli predviđali nešto poput aktuelne pandemije.

Jeste se tokom svih tih godina nemački brod povremeno ozbiljno ljuljao, ali je kancelarka uvek njime sigurno upravljala. Kada bi pobeđivala nije likovala, kada je gubila nije pokazivala sujetu. Stoga danas i ne čudi što bi većina Nemaca volela da Merkel jednostavno – ostane.

Danas, međutim, nakon četiri puna mandata na čelu Nemačke, na njenom licu kao da se javlja senka umora. Suočena s posledicama pandemije i društvenim protivrečnostima koju je kriza izoštrila, ni kancelarka nije više izgleda u stanju da garantuje "normalnost".

Dobar politički stil znači i prepoznati vreme kada se povući. Danas rejtinzi Angele Markel u istraživanjima javnog mnjenja jesu stabilni, ali u kakvom stanju ostaje nemačka politička scena nakon njenog povlačenja? U političkom Berlinu sve je i dalje otvoreno, a od brojnih otvorenih pitanja najaktuelnije u ovom času je: ko će biti novi šef CDU-a? Odgovor na njega stići će 16. januara.

Merkelova jeste od početka bila liberalnija od svoje partije, ali teško je pre petnaest godina bilo i zamisliti da će njen, ideološki krut, CDU pretrpeti takve promene i doneti odluke kao što su odustajanje od nuklearne energije, suspendovanje vojne obaveze, legalizacija istopolnih brakova ili usvajanje obavezne kvote za žene u upravnim odborima velikih kompanija.

Kao da je liderka partije sve vreme gurala prst u oko tvrdokornim demohrišćanima. Ipak, ništa nije toliko bolelo kao otvaranje granica 2015. za prihvat izbeglica s Bliskog istoka, uz ono famozno "mi možemo" (Wir schaffen das). Migrantska kriza 2015. proizvela je niz posledica, od uspona desničarske Alternative za Nemačku do nezadovoljstva dela članstva CDU-a politikom vlade.

Kao politički izraz ovog nezadovoljstva, u CDU-u je nastalo unutarpartijsko krilo nazvano "Unija vrednosti" (Werteunion). Po sudu ovih nezadovoljnika, famozni partijski koncept catch-all ipak je otišao preširoko, čime se partija opasno udaljila od svoje suštine: hrišćanskog nasleđa, porodičnih vrednosti, građanske odgovornosti, uvažavanja nacije.

Možda je njihov stav najjasnije nedavno iskazao mađarski premijer Viktor Orban u intervjuu magazinu Cajt, rekavši "CDU u stvari i nema program. To je puka platforma za kontrolisanje levog centra."

Politika diskontinuiteta

Nije neočekivano što su konzervativne struje CDU- na predstojećem kongresu podržale kandidaturu Fridriha Merca za prvog čoveka partije. Već svojom pojavom, posturom samouverenog "mahera" i odsečnim pokretima užurbanog poslovnog čoveka, te grublje brušenim vokabularom, Merc kao da svetu želi da signalizira da je "era Merkel" – definitivno završena.

Radi se o predstavniku naraštaja političara iz 1990-ih, epohe još nepomućenog poverenja i nade u globalizaciju i nevidljivu ruku tržišta. Zato su teme na koje Merc uvek ima šta da prigovori ekonomska politika, energetika, digitalizacija, liberalizacija tržišta, i zalaganje za poreske propise koji "treba da stanu na podmetač od piva". Ne čudi što ga zbog ovakvih stavova po ramenu tapšu najmoćniji privrednici.

Istina, Merc se za druga pitanja nikada i nije preterano interesovao, ali neće se libiti da stavovima o pitanjima izbeglica, rodne ravnopravnosti, porodice i položaja žena u društvu iznervira osetljivi levo-liberalni deo nemačkog društva.

Merc, za razliku od Merkelove, ponekad izgleda i kao neko ko bi za efektnu metaforu rizikovao karijeru. A kada mu se desi da u retorici pretera, mirno će primetiti da je spremnost za humor i ironiju u društvu nedovoljno razvijen.

Verovatno zbog toga dobar deo feminističke ili levičarske scene u njemu vidi crvenu maramu. Za njih, on je tipičan predstavnika "starijih belih ljudi" (alte weisse Männer) – što je diskreditujuća kvalifikacija rezervisane za starije, materijalno i društveno privilegovane pojedince navodno krutih i skučenih svetonazora.

Takvo viđenje Fridriha Merca, bar u pogledu materijalnih privilegija, i nije bez osnova. Naime, njegovom povratku u politiku prethodila je više nego lukrativna karijera na vodećim pozicijama najmoćnijih svetskih finansijskih koncerna.

Ovde se s razlogom nameće pitanje koliko je savremena Nemačka kadra da, posle skromne ćerke pastora iz Istočne Nemačke, za budućeg kancelara iz redova CDU-a prihvati vlasnika privatnog aviona sa sedmocifrenim godišnjim prihodima.

Politika kontinuiteta

Da Merkelova sama bira svog naslednika, po njenom ukusu bi najpre bio Armin Lašet, predsednik najmnogoljudnije nemačke pokrajine, Severne Rajne-Vestfalije. Umeren, lojalan, pomalo potcenjen ali pouzdan, Lašet upravo izgleda kao političar koji je izašao iz kancelarkinog šinjela.

Dobar deo medijskog "komentarijata" zbog toga u Lašetu vidi lepak koji bi partiju zadržao na okupu. Ali ne više od toga. Da ga u kafani pitaju o politici, Lašeta je lako zamisliti kako kaže: "Ja ću isto što i Merkelova".

Sve dok u proleće prošle godine nije počela pandemija, čak i to puko obećanje kontinuiteta garantovalo je uspeh, kao što je i rukovođenje najvećom nemačkom pokrajinom svakako bila izvrsna referenca za posao šefa partije i kancelara. Ali onda su se nekako tu, u njegovom ataru, pojavila prva žarišta zaraze (između ostalih, u okrugu Gutersloh i fabrici firme "Tenis", nesuđenom investitoru u srpsku mesnu industriju), o čemu su mediji brujali nedeljama i u čemu se Lašet nije najbolje snašao.

Iako iza njega i dalje čvrsto stoji najmoćniji i najveći partijski odbor, u ovom trenutku nije lako proceniti kako će rđavi pi-ar tokom pandemijske krize delovati na ostatak partijskog članstva.

Pravi izbor za partijskog lidera biće upravo između Merca i Lašeta, ali utakmica je dobila na intenzitetu kandidaturom trećeg čoveka – Norberta Retgena, nekadašnjeg ministra za zaštitu životne sredine iz jedne od Merkelinih vlada.

Reč je o stručnjaku za geopolitiku, sa sezonskom propusnicom za učešće u svim najgledanijim talk-show emisijama na teme od odnosa s Kinom, Rusijom i Bliskim istokom, do NATO-a i američkih izbora. Iako bez veće unutarpartijske podrške i bez prevelikih šansi na uspeh, njegova kandidatura je dodatno pojačala tenziju pred dan odluke.

Trojica kandidata približnih godina, svi rodom iz Severne Rajne-Vestfalije i svi sa diplomom pravnog fakulteta u džepu, ovih dana sasvim sigurno uvežbavaju najvažniji govor u karijeri. Inspiracije neće nedostajati – bira se predsednik najveće nemačke partije.

Medijska svetla odavno su uperena u glavne glumce, čeka se samo da neko 16. januara podigne zavesu.

Jedino što bi moglo da oduzme dramsku snagu ovom političkom trenutku mogla bi da bude činjenica da će kongres zbog pandemije biti održan – onlajn.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar