Intervju Nataša Tasić Knežević, operska pevačica i profesorka solo pevanja: Kad ćuti, čovek gubi sve

Foto: Novi magazin/Đurađ Šimić

Ja sam osmehom prikrivala tugu i bol i ćutala, mnogo sam ćutala. Onda sam odlučila da pričam i pišem. Sećam se tog dana kada sam stala ispred ogledala, podigla glavu i rekla: dosta je! Bila sam u crkvi na večernjoj službi i sećam se da sam se okrenula Bogorodici i pitala je zašto, kaže Nataša Tasić Knežević.

Nataša Tasić Knežević nije odustajala od svoje velike želje da se ostvari kao operska pevačica iako je na njenom putu odrastanja i sazrevanja bilo mnogo prepreka, nažalost, ponajviše vezanih za romsko poreklo iako je poznato da su Romi najmuzikalniji narod na svetu. Debitovala je i kao glumica u filmu “Kelti” Milice Tomović, a gledamo je kao Maricu u seriji “Močvara” Olega Novkovića. Prema njenim rečima, desilo se to spletom okolnosti ili sudbine, ali taj odlazak na filmsko platno za nju je bio magičan i zauvek će im biti zahvalna za šansu koja joj je pružena.

Predivan lirski sopran, solistkinja Opere Srpskog narodnog pozorišta, Nataša Tasić Knežević imala je veoma interesantan profesionalni put, koji je svakako pokazatelj da ako nešto zaista želite da postignete i ne odustajete od svoje velike ljubavi i želje, uz dvostruki trud i uz malo sreće možete to i da postignete.

*Kada se zna vaša biografija, vidi se da ste voljom i upornošću ostvarili cilj da se u životu profesionalno bavite pevanjem. Nije bilo lako, predrasude koje u društvu postoje o Romima sačekale su vas još u osnovnoj školi jer su se u to vreme deca romskog porekla slala u “specijalne” škole. Koliko je bilo teško da se već u ranim godinama susretnete s nepravdama te vrste?

Teško je, zaista je teško. Ja sam osmehom prikrivala tugu i bol i ćutala, mnogo sam ćutala. Onda sam odlučila da pričam i pišem. Sećam se tog dana kada sam stala ispred ogledala, podigla glavu i rekla: dosta je! Bila sam u crkvi na večernjoj službi i sećam se da sam se okrenula Bogorodici i pitala zašto? Onda sam došla kući. Skinula sam kaput, kapu i ranac. I tada sam pogledala sebe. Razlivena maskara, krejon i pogled u daljinu. Nisam ni znala da sam čitavim putem plakala.

Ušla sam u kupatilo, istuširala se. Došla sam do kreveca i rekla sam nikada više. Stavila sam dete na grudi i zaspala. Zbog nje i supruga rekla sam da neću više da ćutim. Čovek kada ćuti, a pogotovo žena, ona gubi sebe, a žena kada izgubi sebe, gubi i svoju porodicu.

*Pored srednje vazduhoplovne škole, pohađali ste i nižu muzičku školu. I kasnije, u vreme kada ste želeli da upišete solo pevanje, to niste mogli jer u to vreme nije bilo Roma koji su ga upisivali. Dakle, nepravde su vas pratile i u dobu najznačajnijem za formiranje mlade ličnosti…

Da, pored srednje vazduhoplovne i muzičke škole pohađala sam sa sestrama Institut za strane jezike u Jovanovoj. Mi smo utehu, spas i nadu našle u učenju i u crkvenom pojanju. Tu smo se osećale zaštićene. Znate, kada neko čita i raste čitajući i radeći na sebi, pored svih nedaća, šanse da se ostvari kao uspešna osoba su velike. Mislim da su najveću prekretnicu u mom životu učinili oni koji su se potrudili da se uzdignu iznad nepravdi i mržnje, bez obzira na to koja je diskriminisana grupa u pitanju.

Često se iznenadim zbog stepena mržnje koji se krije iza slatkorečivosti i lažnih osmeha, ali mi je moj duhovnik rekao moli se, moli se za one koji čine nepravdu. Mada mi je teško da se molim i za njih ipak ga slušam. Posle mi bude lakše. Duša mi se odmori.

Roma u javnom životu nema mnogo, nevidljivi smo iako ima obrazovanih i uspešnih. Dobar osvrt na Rome dao je Miodrag Majić u knjizi “Ostrvo Pelikana”. Ja sam je pročitala na nagovor princeze Jelisavete i još ne mogu da se otrgnem tom osećaju nemoći.

Ispričaću vam istinitu priču. Bile su 2000. godine i tada je Jovan Ćirilov započeo jedan važan pokret u umetnosti i u kulturi, a to je podizanje svesti o Romima.

Sećam se da sam otišla u Betonjerku sa Dečijim romskim centrom, i Borka Pavićević je želela da napravi nekoliko priča s Romkinjama. Sela sam na neki panj i prišla mi je jedna ženica sa malom bebom, kiflica umotana, musava, kao šećer, i sa dvoje male čupave nasmejane dece. Nije imala zube, a i to što je imala bili su žuti, samo dva prednja. Pita me hoćeš kafu, ja rekoh popiću, šta me briga, i donese mi je. Kaže mi posebno sam oprala šolju, da ne misliš da smo prljavi. Ja sam se nasmejala i kažem – ma pusti sad to, šta pričaš. Vidim ja gleda ona, i pita me, jel su to sve tvoji zubi? Ja joj kažem jesu. Pitam ja nju za godine i koliko dece ima. Ona meni kaže imam 19, ovo mi je treće.

Zastade mi kafa u grlu. Ispred mene je stajala ženica koja je bila četiri godine mlađa od mene i koja je izgledala kao da je dvostruko starija. Ceo svet mi se prevrnuo. Noge su mi postale teške i vilica je počela da mi drhti. Izašli smo iz Betonjerke. Kada me neko pita kako je Romima i da li smo beli medvedi, mogu vam samo reći da pročitaju Majićevu knjigu – naći će mnogo istine u njoj.

*Studirali ste Saobraćajni fakultet i radili ste, ali nikada niste odustajali od svoje želje. Uvek ste isticali da ste imali sreće da vaš talenat prepoznaju upravo Jovan Ćirilov i Princeza Jelisaveta Karađorđević, koja vas je i stipendirala kako biste mogli da upišete Akademiju lepih umetnosti. Možete li nam ispričati o tom prelomnom momentu za vas?

Taj trenutak je došao spontano, makar mi se tako čini. Isto ima veze s jednim razgovorom koji sam vodila sa ocem Porfirijem, koji je sada episkop zagrebačko-ljubljanski. Bila sam u manastiru Kovilj i rekla mu da odustajem od pevanja i da se samo posvećujem inženjeringu. On me je samo pogledao i rekao mi je da nije kako čovek hoće već kako bog zapovedi. Oglušim se ja o to njegovo, mlada sam bila i tvrdoglava i vidim sve mi teško ide, ne onako kako sam zamislila i isplanirala već nekako sve sam morala dvostruko da radim. Tada me je čula Ana Kotevska i preporučila me je profesorki Smiljanić da me čuje i proceni mogu li ili ne mogu dalje da učim pevanje. Odem ja kod prof. Smiljanić kući, a ona je, sećam se kao dan-danas, spremala prebranac. Pričale smo o raznim temama. I onda je počela da me upevava. Tada mi je rekla da imam jako lep glas, ali da je njena klasa puna, pa ako uspem da spremim prijemni ispit i dam diferencijalne ispite mogu da upišem osnovne studije pevanja, uporedo sa osnovnim studijama na Saobraćajnom fakultetu.

Tada sam pozvala profesora Vladimira Jovanovića da spremam solfeđo jer mi je to bila najslabija tačka i upisala sam prvu godinu studija solo pevanja na Akademiji lepih umetnosti. Diplomirala sam u klasi profesorke Jasne Šajnović.
Kasnije sam upisala specijalističke studije solo pevanja na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu i završila kod profesorke Višnje Pavlović. Sve vreme sam radila na sebi i, iskrena da budem, posle poslednje operacije koju sam imala pre dve i po godine, vratila sam se pevanju samo uz veliku podršku Katarine Jovanović i moje porodice. Sada već razmišljam i o doktoratu.

Princeza Jelisaveta i Jovan Ćirilov su mi bili prelomni trenutak. Njih dvoje su mi dali vetar u leđa i da nije njih bilo, ništa od svega ovoga se ne bi desilo.

*Tada počinje i vaša karijera u Narodnom pozorištu, kao i poslednje dve i po godine u Srpskom narodnom pozorištu. Ali i kasnije ste nailazili na predrasude, saznavali da ste za pojedine uloge na audicijama imali i neke “kontrolne” probe iako ste znali da druge kolege nisu imale te dodatne provere… Kao što ste malopre rekli da ste sve, u suštini, morali u životu “dvostruko” da radite i da ulažete mnogo više napora i rada. Primećujete li tokom ovih poslednjih godina da se nešto ipak menja u odnosu na rasne predrasude u društvu?

Iskrena da budem, nije se nešto preterano promenilo. I dalje, hvala bogu, na moju sreću imam kontrolne probe. Iako to zvuči paradoksalno, istina je. Zahvalna sam na svakoj kontrolnoj probi i proveri jer mogu da popravim ono što ne valja i poboljšam ono što valja.

Gordost u umetnosti ne treba da postoji jer gordost je najveći neprijatelj kreativnosti. Gordost stvara mržnju.

*Kako vi tumačite činjenicu da su, pored migranata, Jevreji i Romi uvek prvi na udaru kod neonacista, a svedoci smo da je taj pokret i u svetu i kod nas, nažalost, u porastu. Najnoviji primer je iz grada u kojem radite Novog Sada, grafit o dr Konu i njegovom jevrejskom poreklu.

Koliko god se nekome svideo ili ne svideo doktor Kon, on je čovek i svako nepoštovanje ličnosti, pozivanje na linčovanje, ubistvo ili na bilo kakvu vrstu nasilja treba sankcionisati. Setimo se samo malog Dušana! Da je država ranije reagovala na svaki vid nasilja, do te tragedije ne bi došlo, ali isto tako svaki vid nasilja i nasilnika, bez obzira na veru, naciju, veroispovest, klasnu i drugu razliku, treba kažnjavati i sankcionisati.

Država je ta koja sprovodi zakone, a ne pojedinci i grupacije. Niko nema prava da ugrožava bezbednost i da se krije iza ideologije koja seje smrt. Srbija je kosturnica loših ideologija.

*Kada ste i sami bili predmet predrasuda, reagovali ste na društvenim mrežama, a kasnije ste rekli da možda i nije to trebalo “podeliti” s javnošću? Zašto tako mislite, zar ne treba stalno da skrećemo pažnju na stvari koje su apsolutno nedopustive u civilizovanom svetu?

Iz straha za svoju porodicu. Da sam sama, ne bi mi bilo žao sada da nestanem, ovoga časa, ali se uplašim za svoju porodicu, za najbliže. Samo zato.

*Imajući u vidu i Bečku deklaraciju za borbu protiv rasizma, ksenofobije, antisemitizma i netolerancije, kao i Strazburšku deklaraciju o Romima donetu pre deset godina, pa i tematski akcioni plan Saveta Evrope za inkluziju Roma i nomada, a i nedavnu Deklaraciju SE koja je ponuđena gradonačelnicima i izabranim lokalnim ili regionalnim predstavnicima da je potpišu i time se obavežu da će se boriti protiv “anticiganizma”, imate li utisak da se stvari poboljšavaju?

Predsednik Vučić je najavio poboljšanje statusa svih marginalizovanih grupa, a imajući u vidu da je gospođa Suzana Paunović, koja je upoznata s problematikom manjinskih grupa, sada došla na mesto savetnika, mislim da će se mnogo stvari poboljšati. Vi morate, a i cela Srbija, shvatiti da ja nisam članica SNS-a već da pričam kao neko ko zna koliko je zaista teško.

Sećam se kada je donet predlog zakona da se dodele materijalna sredstva za povećanje nataliteta, da su na Tviteru svi pričali kao će “Ciganke” sada da se kote, to je bilo jako ružno. Da su samo malo bolje pročitali, videli bi da Romkinje nisu imale maltene nikakva prava na to jer je bilo potrebno ispuniti mnogo uslova, od kojih je jedan bio vezan i za radni staž. Ali najlakše je napadati, a da se niko ne raspita ili makar pročita o čemu se radi.

Kada pričamo o diskriminaciji, teško je mojim kolegama koji nisu romske nacionalnosti ili koji su LGBT da se probiju jer su takođe diskriminisani, i to na mnogo nivoa. Od načina na koji se dobijaju uloge, pa do usavršavanja jer nemaju svi iste materijalne uslove kojima bi mogli da ispune svoje snove i da se usavršavaju. Svako ko me je upoznao i svako ko je sa mnom sarađivao zna da sam ruku uvek pružala i uvek ću je pružiti jer mislim da samo zajedno možemo da učinimo ovaj svet boljim, ali isključivo govoreći istinu.

*Poznati kompozitor iz Novog Sada dr Zoran Mulić često predaje o romskoj kulturi i tradiciji i ističe kako su u hiljadugodišnjem rasejanju Romi iz svoje matice Indije naselili mnoge zemlje, kako Evrope tako i obe Amerike. Romi su najbrojniji raseljen narod u Evropi. Mulić naglašava da su mnogi Romi u svetskim okvirima i kod nas dali ogroman doprinos, slobodno se može reći, civilizacijskoj kulturi i umetnosti. On sam je napisao prvu liturgiju na romskom “Jovan Zlatousti”.

Pre dve i po godine imala sam tešku operaciju i zahvaljujući doktoru Milošu Bijeloviću sa Prve hirurške klinike spasen mi je život. Tada sam bila potpuno bez glasa, malaksala, nisam mogla na nogama da stojim. I sva očajna, pitala sam duhovnika šta da radim. Posle dva dana se javio i rekao mi da čitam Akatist Sv. Jovanu Zlatoustom i da slavim taj dan. Rekao mi je da se molim za neprijatelje svoje. Ja sam u to vreme kontaktirala i Katarinu Jovanović, kojoj ću biti do groba zahvalna i rekla sam joj da mi je loše, operisana sam, ne znam kako ću, ni šta ću. Rekla je dođi, pa ćemo polako.

Čitala sam Akatist i vežbala i, hvala bogu, vratila sam se pevanju, ali sam imala ljude koji su verovali i imam veru u boga i, ono što je najvažnije, imam veliku podršku i ljubav supruga Saše, deteta i moje uže porodice.

Kristalni sopran

Nataša Tasić Knežević rođena je u Beogradu. Studirala je Saobraćajni fakultet, ali svoju ljubav, solo pevanje, nikad nije zanemarivala. Pevala je godinama u Crkvi sv. Georgija kao solistkinja, a onda je, kao stipendistkinja princeze Jelisavete Karađorđević, upisala Akademiju lepih umetnosti, odsek solo pevanje. I već kao studentkinja u klasi profesorke Jasne Šajnović, primadone Beogradske opere, pod supervizijom princeze Jelisavete, počela je da niže koncerte, predstave, a njen lirski sopran iz dana u dan je dobijao lepši kolorit. Pevačica kristalno jasnog tona, svetle boje glasa i atraktivne pojave, osvajala je publiku na svakom nastupu.

Njeno koncertiranje počelo je od Pariza preko Ruskog doma u Beogradu, Biblioteke grada Beograda, Galerije Progres u Beogradu, Budve, Festivala mimoze u Herceg Novom, Pozorišta mladih u Novom Sadu, Ateljea 212 u Beogradu, Galerije fresaka, Etnografskog muzeja, Sava centra do najprestižnije muzičke dvorane u Srbiji – Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Održala je niz humanitarnih koncerta čiji je cilj bio obnova i izgradnja hramova u Beogradu i na Kosovu. U sezoni 2011/2013. ostvarila je saradnju sa Operskim studijom Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je nastupala u Pučinijevoj operi Sestra Anđelika.

U okviru operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu, pripremila je i otpevala uloge srednjeg faha, a to su Laureta, Zerlina i Papagena.

Učestvovala je u predstavama Brod plovi za Beograd Ateljea 212, u predstavi Suno e Romengo – Budva grad teatar, Strah i njegov sluga u režiji Kokana Mladenovića – Atelje 212 (Belef i Bitef), predstava Kargo – Beograd – Sofija (Bitef), Nije sve kao što izgleda – Romsko pozorište u Inđiji. Održala je niz solističkih koncerata u Vrnjačkoj Banji, Subotici, Trsteniku, Beogradu, Beočinu, koncertirala je u saradnji sa institutom Servantes u Beogradu – ciklus Nepoznata Iberija, a jedan od najznačajnijih je solistički koncert na Bemusu 2006. godine u Skupštini grada Beograda.

Tokom studija je bila stipendista Soros fondacije i od strane OEBS-a u 2012. godini je proglašena jednom od najistaknutijih Romkinja u svetu.

Usavršavala se radeći sa Jasminom Trumbetaš Petrović, Radmilom Bakočević, Katarinom Jovanović, Davidom Bižićem, Đorđem Nešićem, Irom Sif, Liorom Mauer, Lusi Arne i Mirelom Freni. Na velikoj sceni Narodnog pozorišta uspešno je debitovala u dve produkcije opere Karmen kao Fraskita i kao Mikaela.

Specijalističke studije na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu završava u klasi profesorke Višnje Pavlović. Sa suprugom Sašom Kneževićem, pijanistom, ostvaruje značajne nastupe u Norveškoj, Italiji, Sloveniji, Francuskoj, Hrvatskoj, Estoniji, Češkoj, Makedoniji i Nemačkoj.

Kritika je je hvalila njene nastupe ističući “otelotvorenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima i prirodne postavke”, sa uvek dodatom rečenicom da je publika oduševljena njenim nastupima. Njoj samoj, najdraža uloga je Zerline u Don Đovaniju, a volela bi da jednoga dana otpeva Suzanu u Figarovoj ženidbi, takođe Mocartovoj operi.

(Novi magazin)

Napišite komentar