Intervju Miroslav Keveždi: Agenda crkve je trajnija od svih političkih

Nama tek predstoji preispitivanje uloge političara u odnosima države i crkve. Pitanje je koliko je, na primer, Zoran Đinđić bio reformator, a koliko retradicionalizator?

Razgovarala:Jelka Jovanović

Odnosi države Srbije i verskih zajednice i crkava, posebno većinske Srpske pravoslavne, samo su donekle enigma. Iako formalno sekularna država, Srbija gaji i podstiče bliske odnose sa većinom religijskih zajednica koje priznaje, a i ponekima koje joj nisu u registru, kao što je Islamska zajednica u Srbiji bivšeg muftije, a sadašnjeg uvaženog narodnog poslanika Muamera Zukorlića. Iako je jedna od crkvenih (ne božjih, nego crkvenih) zapovesti “poštuj vlast”, razgovor sa religilogom iz Novog Sada Miroslavom Keveždijem počinjemo pitanjem jesu li odnosi države i crkve primereni sekularnom društvu i, ako jesu, u kojem segmentu, a u kojem nisu?

“Srbija je po Ustavu ‘svetovna’ država, crkve i verske zajednice su odvojene od države i nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna. To bi u blažem smislu trebalo da znači da je država indiferentna spram verskih zajednica, a u oštrijem neki pod pojmom ‘sekularno’ vide opoziciju prema religiji, odnosno njeno uklanjanje iz javnog domena i premeštanje u privatnost”, odgovara religiolog iz Novog Sada Miroslav Keveždi za Novi magazin i objašnjava: “Postoji i srednji put, koji religiji vidi mesto u civilnoj sferi, dakle ne samo u privatnosti doma i hrama, ali ni u državnom aparatu. Odvojenost države i crkve se, recimo, u SAD odnosi na princip da vlada ne može prisiliti svoje građane da podrže ili učestvuju u bilo kojoj religiji ili njenom vršenju. Nasuprot tome, kod nas Vlada već godinama uredbama prisiljava građane da učestvuju u izgradnji Spomen-hrama Svetog Save plaćanjem doplatne poštanske marke, hteli to oni ili ne.

Ulazak crkava i verskih zajednica preko veronauke u državni sistem prosvete takođe se vidi kao prelaženje preko zida koji razdvaja državu i crkvu.”

*Zbog čega je to tako? Ceh više decenija socijalizma i zvanične isključenosti crkve iz državnih poslova, eho prošlosti i srpskog trojstva – krst, kralj, otadžbina – ili oba, plus nešto treće? Teško je poverovati da se svetovne vlasti ne snalaze u odnosima sa verskim zajednicama, pa to uzeti kao razlog prevelikog uticaja SPC, ali i IZ(uS)…

Socijalističko je raznoliko. U nekim državama Istočne Evrope koje su ušle u tranziciju došlo je do značajnog “povratka svetog”, tj. desekularizacije i retradicionalizacije. Tu vidimo Poljsku, Hrvatsku, Srbiju. Neke druge, poput Češke i Estonije, izgleda da nisu dotaknute ovakvim procesima.

Uočava se, ugrubo rečeno, da su sekularizovane uglavnom protestantske države, a desekularizuju se katoličke i pravoslavne. U Srbiji izgleda da je desekularizacija bila deo agendi političara, čak i pre nego verskih predstavnika.

U tom smislu mislim da tek predstoji preispitivanje uloge nekih od njih.

Pitanje je koliko je, na primer, Zoran Đinđić bio reformator, a koliko retradicionalizator? Pitanje je i koliko je koja politička agenda proračunata, a koliko je nastala iz iskrenog unutrašnjeg ubeđenja.

Pragmatisti imaju u vidu da je Srpska pravoslavna crkva jedna od najvećih društvenih organizacija, sa tehničko-infrastrukturnom, socijalnom i ekonomskom mrežom koja može imati značajan uticaj ako se pridobije za neki politički program – pa mogu pokušati da je pridobiju.

Crkva pak ima svoju agendu i mnogo je trajnija od programa bilo kog političara. U tom smislu za političare kao da bi bilo bolje da se drže principa odvojenosti crkve i države.

Srbija, međutim, spada u države u kojima jedna verska zajednica ima toliko moći da može da utiče i na državnu politiku, to jest u kapacitetu je da politički zbilja oponira državi, tako da je teško biti politički sekularista. Možda se političari ipak ne snalaze!

*Citiram profesora Milana Vukomanovića: činjenica da je SPC – svojevrsna Pandorina kutija puna nagomilanih problema – jedna od najpopularnijih institucija u zemlji, potvrđuje da je srpsko društvo zaista u dubokom problemu sa samim sobom. Ko je za to odgovoran?

Crkva nema kondiciju da trči tranzicionu trku, a ona podrazumeva da se rešava mnoštvo problema. Deo svojih problema SPC pokušava da reši političkim sredstvima. Njeni problemi su, istina, delom i nastali kao politički, u prvom redu zato što se raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije izgubio zajednički okvir za teritoriju SPC.

Raspadom je uslovljeno da njene administrativne jedinice u Srbiji, Makedoniji, BiH, Hrvatskoj, na Kosovu i drugde deluju u različitim državno-pravnim okvirima. Ona na ove promene nemilo reaguje svojom unutrašnjom organizacijom, a rado se politički opredeljuje i zalaže za konkretna politička rešenja. Tako ne čudi da su još na Gazimestanu pored Miloševića bili patrijarh i vladike jer im je Milošević bio garant celine, a ne države “iz tri dela” ili ovoliko delova na koliko se potom SFRJ raspala.

I danas se SPC može posmatrati kao da je zapravo jedna Velika Srbija, ali na jednom pomerenom planu – otuda ne čudi kad patrijarh zasedne sa Šešeljem na Sajmu knjiga.

Taj plan često pređe u političku sferu i tada se uočava konfliktni potencijal SPC, pogotovo u Crnoj Gori ili Makedoniji. Pri čemu tu druga strana uopšte ne mora biti nevina.

No, imati poverenja u nekoga ko nema volju da sa svojim narodom prođe tranziciju, a ima konfliktni potencijal, ne izgleda suvislo.

*Imamo nerazrešene slučajeve seksualne zloupotrebe mladih, najčešće se pominje vladika Pahomije. Zašto su svetovna i duhovna vlast saglasne u stavu da je za vladike nadležan onaj sud “gore”? I kako je moguće govoriti o moralnom ozdravljenju društva ako su vladike nekažnjeno ne samo razvratne nego i seksualni kriminalci?

U pitanju je jedna vrsta nedodirljivosti sveštenstva, to jest njihovog imuniteta. Izvorno, u Srednjem veku imunitet je označavao izuzeće od službe ili obaveze, privilegiju, imunitet od napada, nepovredivost.

Otuda ideja o izuzeću od plaćanja poreza ili služenja vojnog roka, ali i ideja o izuzetnosti svetog prostora, u smislu da se u njega ne unose oružje ili sukobi.

Problem nastaje kad se u sveti prostor unese ono što mu je suprotnost.

Postoji stih u Matejevom Jevanđelju: “Vi ste so zemlji: ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze”. Pitanje je da li se sveštenici uopšte osećaju toliko “slani” i imuni, pa pomisle da im je sve dozvoljeno, da li je to zato što “najviše đavola nad manastirima pleše”, pa su tu iskušenja najteža, da li to ide sa pozicijom prevelike moći, da li je to teški znak krize hrišćanske vere jer, kako reče Isus, “kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste” – što znači da svaki čin seksualne zloupotrebe mladih istovremeno predstavljaantihrišćanski, zapravo satanistički čin?

Sa druge strane, imunitet sveštenstva može se posmatrati i kao usko povezan sa odvojenošću crkve od države. Može se spekulisati da li bi otvaranjem prostora za delovanje države unutar crkve prostor postao otvoren i za negativne uplive. Jeste važno sačuvati određenu odvojenost i imunitet, ali i čistoću unutar svetog prostora.

Sveta tajna pokajanja je ta koja unutar crkve pomaže razrešenju greha. Ona je, kao što joj ime kaže – tajna. Za svet ona najčešće, i to često s pravom, nije dovoljna. Sam Isus je inače pred Pontijem Pilatom bio optužen da se protivi plaćanju poreza, ali on je zapravo rekao da treba dati caru carevo, a Bogu Božje.

*Tema koja u društvu nije ni dotaknuta – odgovornost za ratove devedesetih, kako političkih moćnika tako i verskih. Koliko ta zavera ćutanja i nenapadanja utiče na položaj crkve, a koliko na čitavo društvo? I kako?

Za verske zajednice uopšte karakteristična je metoda istine koja se kod Čarlsa Sandersa Pirsa zove metodom upornosti. To znači da se uporno pridržavamo nečega i čekamo da se svet tome prilagodi, to jest da to u šta verujemo postane istinito.

Nama ovde blizak pojam jeste “zamrznuti konflikt”, za koji se zalažu neki crkveni i politički predstavnici. Tu se u tom zamrzavanju vidi ta upornost, a u tome da je to konflikt vidi se njen karakter. Taj karakter teško da je hrišćanski. Sveti oci preporučuju da se ne prima Sveto pričešće ukoliko postoji nešto protiv nekoga, čak i u vidu pomisli, sve dok se s njim potpuno ne izmiri putem pokajanja.

U skladu s tim malo ko bi trebalo da se pričešćuje u Srbiji. Međutim, pričešćuje se, i to je svet u kojem živimo. Pravedni smo, a nismo.

*Jedna od čestih tema u društvu je poreska nedodirljivost crkve. Zašto država koja olako zavlači ruku u džep svakog građanina i mnogih privrednika neće da čačne u gnezdo koje bi joj donelo zamašne prihode?

Budžetski prihodi ne vrede toliko koliko kakvo-takvo prijateljstvo države i crkve. Sa druge strane, spominje se i to da je država decenijama bez nadoknade koristila imovinu crkve, pa bi posledično sad crkva trebalo da bude oslobođena od plaćanja nadoknada. Međutim, koliko je nepravedno bilo ono prvo, toliko sada nije pravedno ovo drugo. Crkva bi trebalo da bude oslobođena od plaćanja poreza za sredstva koja su angažovana u javnom interesu. Crkveni interes i javni interes ne moraju se poklapati.

*To je jedno od ključnih pitanja; verske zajednice u prošlosti, a mnoge i danas, poznate su po humanitarnom radu i dobročinstvima, što se za SPC ne bi moglo reći iako baštini velika dela, počev od prosvetiteljske uloge, prve bolnice… Kako vi vidite i tumačite taj dualizam prošlog i sadašnjeg?

Pretpostavljam da je relativno nagli prelazak iz društva potisnute religioznosti u društvo u kojem je religija vrednost uslovio veliki priliv novih ljudi u verske zajednice, a oni su prišli bez adekvatne duhovne i ljudske pripreme, pa tako često i bez spremnosti da se pomogne drugom.

To izgleda važi i za pripadnike klera.

Čini mi se da je crkvena organizacija bila relativno slaba da na brzinu zaista “pokrsti” toliki broj novih vernika. To znači da su možda više vernici uticali na crkvu nego ona na njih.

Istovremeno, u vremenu tranzicije crkvi je preče da se postavlja kao nosilac kontrakomunističke ideologije nego da afirmiše nešto što bi iole podsećalo na ljudsku solidarnost. Drugim rečima, pitanje je koliko ima vladika, sveštenika ili vernika koji su hrišćani u onom smislu da pomažu svoje bližnje.

Neobično je bilo čitati da su prilikom nedavnog susreta u Solunu patrijarh Irinej i vaseljenski patrijarh Vartolomej svečano otvorili novoizgrađeni starački dom, narodnu kuhinju i vrtić Mitropolije neapoljske. Mi smo se ovde temeljno odvikli od takvih vesti.

*Nezaobilazno pitanje je uloga SPC u kosovskoj krizi ili “krizi”. Da li je reč o prećutnom dogovoru dve vlasti da jedni idu šumom, drugi drumom, i ko će nadjačati?

U Svetom pismu piše: “Svaka duša da bude pokorna višim vlastima jer nema vlasti koja nije od Boga: jer je svaka vlast od Boga data”. Duše su u šizofrenoj situaciji, vlasti se množe. Pored toga, na Kosovu se vidi dugogodišnje brkanje onog što je carevo i onog što je Božje. I SPC može da ostane u tom stavu vekovima. Međutim, taj stav je prilično nepraktičan i asketski, a ne bih rekao da je narod spreman na duga i velika odricanja zarad kosovskih svetinja. Ukoliko običan čovek bude hteo da poštuje politiku u kojoj Kosovo ostaje neprikosnoveni deo Srbije, a uz to hoće i da bolje živi – najverovatnije je da će morati da ode u inostranstvo. Time se otvara perspektiva da i ova livada ostane bez ovaca.

Ljudi od svetovne politike očekuju bolji život, ovde i sad. Izgleda da prećutnog dogovora ipak nema već svako ide svojim putem. Međutim, to ne znači da se neće izvlačiti korist iz poteza druge strane. Crkva rizikuje da njeno ponašanje uskoro bude glavni izgovor za nedostatak napretka u svakodnevnom životu građana.

*Na kraju, iako je to stvarni početak – sva istraživanja pokazuju da su mladi u Srbiji skloni tzv. retradicionalizaciji, u čemu vera ima značajno mesto. Ima li tu udela veronauke, koja je deo formalnog obrazovnog sistema, ili je reč o dubljim uzrocima tog ne baš povoljnog razvojnog kursa društva?

Ne bih da previše uopštavam, ali tradicija najčešće ide u paru sa siromaštvom, a bogatstvo sa modernizacijom. To znači da je i retradicionalizacija drugo lice izgubljene materijalne sigurnosti i gubljenja koraka s modernim svetom.

Ako se insistira na identitetu, a danas smo siromašni, da bismo bili identični sebi sutra – moraćemo i sutra da budemo siromašni. I to je tradicija, od latinskog– prenositi, prenošenje jednog obrasca unedogled. Pominjanje Vebera ništa ne znači u odnosu na veronauku. Ona se postavlja kao jedan od reproduktivnih mehanizama za identitetske obrasce sada kad smo jedna od najsiromašnijih nacija Evrope. Kad je nauka podređena identitetu, to je garant da ćemo još dugo ostati najsiromašniji.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike