FBI dokumenta otkrivaju neverovatnu priču o SFRJ i samoubilačkom kultu iz SAD

Džim Džouns je do pojave Šoka Asahare i njegovog ubilačkog kulta Aum Šinrikjo, odnosno Dejva Koreša i njegovih Davidijanaca koji su nastradali u obračunu sa američkim federalnim agentima, bio simbol opasnosti koju u društvu predstavljaju verske sekte.

O tome svedoči obimna dokumentacija koju je FBI prošle godine stavio na uvid javnosti. Deo u kojem se pominje SFRJ nalazi se ovde na strani 50.

Pa ipak, Džounsova ozloglašenost ni četiri decenije posle kolektivnog samoubistva vernika i masovnog ubistva onih koji su se pokolebali nije izbledela.

Rođen 1931. godine u Indijani, Džim Džouns kreće da se udružuje prvo kao komunista.

Tek potom kreće da pomaže u metodističkoj crkvi gde uprkos napredovanju u kom mu komunistički stavovi nisu smetali, nailazi na prepreke kada je želeo da uključi afroamerikance u svoju pastvu.

Po majci levičar, a po ocu članu Ku Kluks Klana, nešto sasvim drugo, Džouns shvata da se u crkvi krije moć, ali i solidan način da se zaradi novac.

Stoga je Džouns svoju sektu osnovao 1955. u Indijani.

U to vreme, već se javljaju prvi televizijski propovednici, tzv. „televanđelisti" među kojima je tada najčuveniji bio Oral Roberts. Uz pomoć jednog od njih, Džouns ulazi na crkveno tržište.

Govori na konvencijama, skuplja priloge od vrata do vrata, a uporedo sa tim deluje kao integracionista, pomaže u afroameričkim četvrtima, zastupa institucionalno ali i suštinsko izjednačavanje ljudi svih boja kože.

Hrišćanin marksista 

Uprkos tome što je u njenoj osnovi bilo bibllijsko učenje, Džounsova crkva uvodi sve više marksističkog sadržaja.

Ubrzo, njegov Hram naroda koji već u svom nazivu ima nešto što bismo lako preveli kao Narodni hram (i time stvorili jaču kopču sa imaginarijumom socijalizma) počinje da zastupa ideju „apostolskog socijalizma".

Džouns svako malo proriče da će nastupiti nuklearni rat, i u tom cilju putuje u Brazil gde nakratko živi u Belo Horizonteu sa porodicom i pokušava da tamo osnuje svoj hram, usput upoznajući lokalnu versku scenu koju karakterišu sinkretizam, šarlatanstvo i sujeverje.

Konačno, po povratku u SAD, Džouns seli svoj kult u Kaliforniju, opet u strahu od nuklearnog rata i smaka sveta, i tamo nailazi na znatno liberalniju klimu.

Za razliku od Indijane gde je zbog integracionističkih stavova Džouns bio na margini, u Kaliforniji kreće njegov društveni uspon.

Hram naroda podržava Džordža Moskona na izborima za gradonačelnika 1975. godine a ovaj mu za uzvrat daje funkciju gradskog sekretara za stambena pitanja.

Sve do 1976. godine, dakle samo dve godine pred kolektivno samoubistvo njegovog kulta, Džouns je rado viđen gost, domaćin i sagovornik uglednih političara i predstavnika establišmenta.

Miljenik političara

U jednom trenutku, Džouns je imao priliku da leti avionom potpredsedničkog kandidata Voltera Mondejla zajedno sa Džordžom Moskonom, da čuveni gradonačelnik i borac za ljudska prava San Franciska Harvi Milk drži skupove u njegovom Hramu a da ga ugledni lokalni većnici porede sa Anđelom Dejvis, Albertom Ajnštajnom i Martinom Luterom Kingom.

Tokom putovanja u Brazil, Džim Džouns je zapazio tadašnju britansku koloniju Gvajanu (stekla je nezavisnost potom 1966. godine) i tamo osniva svoj Poljoprivredni projekat još 1974. godine, kasnije poznat kao Džounstaun.

Kada su u Americi krenuli razni problemi sa kultom, pre svega u pogledu novinskih članaka koji su razotkrivali mentalno, fizičko i seksualno zlostavljanje, Džouns se 1977. godine iznenada seli sa celokupnom pastvom u Gvajanu, u Džounstaun.

U Džounstaunu se ubrzo javlja čitav niz logističkih problema. Džounsovu pastvu su činile čitave porodice, bilo je tu i staraca i beba, i teško su se podnosile povremene oskudice hrane i zdravstvene zaštite.

Džouns je zamislio Džounstaun kao ličnu oglednu Utopiju u kojoj će stvoriti socijalistički raj po svojim postulatima ali kada se tamo našao krenuli su brojni problemi.

Naime, pored objektivnih logističkih problema, Džouns se našao neposredno pored svojih vernika. Njegov kult ličnosti počeo je da se kruni. Diplomatske sposobnosti i veština pridobijanja novih članova po kojima je bio poznat više nisu bile neophodne a s druge strane vernici su videli da narkotici igraju vrlo značajnu ulogu u Džounsovoj svakodnevici.

Simpatije za Kim Il Sunga 

Slabost kulta ličnosti Džouns nadoknađuje represijom. Džounstaun ima naoružane stražare koji neposlušne podvrgavaju torturi, delom umiruju drogama i sprečavaju napuštanje naselja. Ipak, neki su uspeli da pobegnu i da u Ameriku donesu informacije o teškom stanju u Džounstaunu.

Tada kreće Džounsov sunovrat. Uprkos tome što je već sredinom sedamdesetih zapravo napustio hrišćanska učenja i gotovo sasvim prešao na političko polje, u samom naselju kreće da gradi atmosferu klasičnog „kulta apokalipse". U više navrata uvežbava se kolektivno samoubistvo.

Za to vreme u Americi suočava se sa najtežim problemom a to je sudski spor protiv Hrama naroda koji su pokrenuli begunci iz Džounstauna okupljeni oko Tima Stena.

Sten postaje Džounsova opsesija a od nekadašnjeg miljenika establišmenta postaje parija uz kog stoje samo Harvi Milk i gradonačelnik Moskon. Da bi svoju verziju događaja izneo pred javnost, Džouns angažuje teoretičare zavere koji su poveli reviziju slučaja atentata na Džona Kenedija.

Uporedo sa tim, Džouns u Gvajani pokreće diplomatsku inicijativu da preseli čitav kult u neku socijalističku zemlju. Kontaktira sa SSSR-om, Severnom Korejom, Kubom i SFRJ.

Još od vremena Korejskog rata, Džim Džouns je imao simpatiju za Kim Il Sunga. Sva je prilika da je ona bila obostrana, i Severna Koreja je u svojim strogo kontrolisanim medijima povremeno izveštavala o Hramu naroda.

U Gvajani Džounsovi ljudi uspostavljaju intenzivnu komunikaciju sa Severnom Korejom. Njihovi agenti posećuju Džounstaun, vrše zajedničku političku nastavu i druge aktivnosti.

Susret sa SFRJ diplomatom 

Kubanci su nešto uzdržaniji iako se Džouns sa njima intenzivno povezuje sa idejom da zajedno deluju po mnogim pitanjima a od njih traži i finansijsku i zdravstvenu pomoć. Pregovori sa Kubancima su dugi i mučni.

Međutim, kad je reč o Jugoslaviji, FBI donosi vrlo kratke beleške u susretu sa našim diplomatom Rajkom Bogojevićem. Ovo ime će kasnije ostaviti više traga u istoriji naših spoljnih poslova kao ambasador i visoki funkcioner u Ministarstvu.

Tada mladi i prespektivni diplomata Bogojević bio je deo jugoslovenske diplomatske misije u Gvajani. Novi režim u toj zemlji naginjao je nesvrstaima i SFRJ je odlučila da pojača svoje prisustvo u tom regionu pred samit nesvrstanih u Havani, poslednji kome će Tito prisustvovati. Jugoslovenska ambasada uspostavljena je u hotelu, kao i mnoge druge a Džounsovi ljudi su do prestonice došli rekom koja je bila glavna saobraćajnica do Džounstauna.

Beleške FBI kažu da su se sa Bogojevićem sreli 13. februara. On je bio drugi sekretar ambasade i obećao je da će ih primiti ambasador koji je trenutno zauzet jer mu je u poseti delegacija iz Jugoslavije.

Džounsovi saradnici su se raspitivali kako je uređena SFRJ i evo šta su zabeležili:

"Poseta jugoslovneskoj ambasadi 13. februara 1978 (Šaron i Tim)

– razgovarali smo sa drugim sekretarom Rieko Bogoiević

– rekao nam je da bi mogao da nam organizuje sastanak sa ambasadorom, ali da su trenutno zauzeti / imaju delegaciju iz Jugoslovakije / ima ih samo 3, on, ambasador i čovek koji vodi računa o zgradi

– rekao nam je da je strukturno Jugoslavija bazirana na samoupravljanju / biznisi dozvoljavaju radnicima da sami upravljaju crkvama je dopušteno da imaju svoje programe, mogu da imaju i svoje škole / ljudi mogu da formiraju sopstvene komune / čak je i Ciganima dozvoljeno da rade svoje stvari i da imaju svoje škole

– pitao sam ga da li bi bili spremni da prihvate veću grupu imigranata / rekao je da imigranti uglavnom ne dolaze u Jugoslaviju u većim brojevima zato što nisu visoko razvijena zemlja / oni su srednje razvijena zemlja

– ali kada sam ga pitao da li bi prihvatili veću grupu ljudi, odgovorio je "što da ne"/ rekao sam mu da smo zainteresovani da ostanemo u Gvajani i da pomažemo ovde, ali da nas zanima njihov stav

– imaju prostora za ljude i nemaju ništa protiv toga da ljudi dođu i osnuju svoju komunu i svoju školu / nemaju licenciranje škola niti vlada reguliše školstvo

– nemaju zakone niti pravila protiv crkava

– žele da budu potpuno nezavisni u odnosu na SSSR i zato su sproveli samoupravljanje zato što su verovali da će tako ljudi biti motivisaniji jer mogu da upravljaju svojim kompanijama, čak je i umetnost bazirana na samoupravljanju

– voleo bi da poseti Džonstaun."

Naravno, ovo su beleške Džounsovih ljudi i FBI ih je pribavio preko svojih doušnika pa se postavlja pitanje koliko su verodostojne.

Međutim, potpuno je jasno da čitav niz iznetih informacija nemaju nikakve veze sa realnošću.

Za početak, SFRJ je samo nekoliko godina ranije primila veliki broj političkih emigranata iz Čilea a još od 1945. počev od izbeglica iz Grčke prima političke prognanike. Dakle, imala je iskustva sa takvim kretanjima.

O slobodi osnivanja komune i crkvenih škola bi se takođe moglo diskutovati. U svakom slučaju, evidentno je da Džounsovi saradnici na život u socijalizmu gledaju kao na produžetak američkog uređenja i pogleda na svet.

Sam Rajko Bogojević se seća ovog susreta i naglašava da je Džouns ipak najviše gravitirao Sovjetima.

To potvrđuju i izveštaji FBI. U njima su naime prisni odnosi sa predstavnicima Severne Koreje senčeni opservacijama Džounsovih ljudi o rigidnoj atmosferi i čudnim međuljudskim odnosima u severnokorejskom predstavništvu.

Ubistvo kongresmena i tragični kraj

Sudeći po kontradiktornim svedočanstvima, čini se da je Džouns na kraju bio najskloniji odlasku u SSSR. Međutim, pritisak iz SAD se pojačao. Polovinom novembra 1978. u Gvajanu dolazi delegacija kongresmena Lea Rajana da bi izvestila u stanju u Džounstaunu. 

Džim Džouns je pokušao da prikrije sporne aktivnosti ali kongresmen je stupio u kontakt sa nezadovoljnim vernicima. Šesnaest Džounsovih poklonika je molilo da ih povede sa sobom nazad u SAD.

U očajničkom pokušaju da spreči Rajanov izveštaj, Džouns organizuje napad na kongresmenov avion. U tom masakru, dostojnom trilera ili filma strave i užasa ginu kongresmen i četvoro predstavnika sedme sile.

Shvativši da je prešao tačku iza koje nema povratka, Džouns preko razglasa poziva svoje sledbenike na kolektivno samoubistvo. Govori im kako je to prelazak u drugi nivo postojanja kad već na ovom svetu ne mogu da žive u slobodi. Sledbenicima se služi razmućeni voćni sok sa cijanidom. One koji odbijaju da popiju, ubijaju naoružani čuvari.

Džim Džouns je pronađen mrtav, sa ranom od metka koja deluje kao da je samoubilačka ali i sa fatalnom dozom otrova u organizmu.

Vremenom su razrađivane razne teorije koje su postavljale pitanje da li bi ta količina otrovnih supstanci bila fatalna za okorelog politoksikomana kakav je bio Džouns čiji je organizam postao rezistentan na opijate.

Isto tako, postavilo se pitanje da li je sam pucao u sebe ili je nekoga zamolio da ga dokrajči. Ipak, nema sumnje da je sa sobom poveo 913 sledbenika, od toga 276 dece. Ukupno ih je bilo 1.110.

Svet posle Džima Džounsa 

Šta bi se desilo da se Džouns doselio u Jugoslaviju, državu koja je po teoriji Dejana Jovića „odumrla" i čiji sunovrat kreće upravo kada je počeo da slabi a potom nestao kult ličnosti Maršala Tita?

U septembru 1979. godine održan je Samit nesvrstanih u Havani. Tito je bio na svom poslednjem putovanju, a Beogradom je u belom „poršeu" ukradenom od tenisera Ivka Plećevića haos pravio Vladimir Vasiljević-Fantom. Na Samitu, Kastro je pokušao da okrene Nesvrstane prema Sovjetskom Savezu. 

Godine 1980. je Džonstaun izgoreo do temelja. Iste godine je preminio Tito i krenuli smo definitivno da se okrećemo jedni protiv drugih. A potom i sami protiv sebe.

Ubrzo su Jugosloveni počeli da se raspituju kuda mogu da pobegnu i do danas nisu prestali.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike