Dva mnogo gorka srka iz fildžana – kako nam inflacija jede platu

Ponekad sa tatom sednem u kafić u centru Beograda koji ima baštu na ulici, na kaldrmi. Prošarano sunce, prijatno jutro. Stiže domaća kafa, i to u džezvi, a pored fildžan i ratluk. Fotografišem, šaljem mužu fotku kako uživam. 

Nakon pola sata uživanja u ta dva srka kafe, pozovem konobaricu da donese račun. Gledam da li da platim kešom ili karticom. Biram keš kako bih ostavila bakšiš jer nemam ništa sitnije od 200 dinara. Dolazi devojka, kaže 600 dinara. Ja u šoku, dajem maltene sav keš koji sam imala i tražim da mi donese fiskalni račun. Mislim se, verovatno pobrkala porudžbine.

Stiže onaj kilometarski račun – domaća kafa 290 dinara. 

Kako to da obična domaća kafa, bez mleka, tradicionalna dva srka u fildžanu punom soca, košta 290 dinara?

Sve manje rupica za stezanje kaiša

Cena kafe ne bi bila problem da mi je novčanik deblji. Nekako sam došla do toga da imam platu veću nego pre dve godine, kada sam otišla na trudničko, ali mi traje svega 15 dana, za razliku od tadašnjih 30.

Tu su objektivni faktori: sada nas je troje, a ne dvoje, jedno od nas nosi pelene, imamo stambeni kredit (doduše, imali smo ga i tada). Društveni život nam je isti kao i tada, budući da je to bila korona godina – maltene nikakav.

I tako, od nekog 15. u mesecu (kada se, priznajem, odbije rata kredita i računi, što je dve trećine plate) ja na kartici nemam ništa, dok mi muž ne uplati.

I onda poručim kafe na koje mi ode sav keš.

Šta sve staje u fildžan 

Nije problem samo to što sam ostala bez keša (nisam bukvalno ostala bez para, samo nisu u papiru). Osećala sam se kao da su sve sitne uštede napravljene pažljivim praćenjem akcija u supermarketima bile bespotrebne. Koja je poenta štedeti na jogurtu, a onda dati mnogo više na kafu od planiranog?

Pritom, jasno mi je da u kafiću ne plaćamo samo kafu. Plaćamo i uslugu, lokaciju, struju, vodu, ambijent, šta sve ne (na stranu to što u kafiću pored domaća kafa košta 150 dinara, pretpostaviću da je zato što nije poslužena na tradicionalan način, nemam drugo objašnjenje).

Ali, plaćamo i ono najskuplje: inflaciju, zbog koje je moj novčanik omršavio, baš kao i konobaričin.

Statistika kaže da su cene proizvoda i usluga lične potrošnje u julu 2022. godine, u odnosu na jul 2021. povećane za 12,8 odsto. Meni se čini kao da je mnogo više.

Ne bih da me polije i hladan tuš

I ne samo da mi se čini kao da je mnogo više, nego da će tek biti previše.

Vlasti država u zapadnoj Evropi, a naročito Nemačka, izdaju preporuke građanima kako da štede struju – da ne potapaju tanjire u toplu vodu, nego da sastružu hranu sa njih, da poklope šerpu kada stave nešto da se kuva, da se kupaju hladnijom vodom, određuju koliko stepeni treba da bude u stanu i slično.

Meni to nije ni najmanje smešno, preporuke kradem rado. Mašinu za veš uključujem noću, mašinu za sudove uvek napunim pre nego što je uključim.

Normalno mi je i da zimi idem po stanu u džemperu, a ne u kratkim rukavima (mada grejanje na Novom Beogradu ume da bude suludo), kao što mi je normalno da se leti ne pokrivam jer je vruće.

Ali mi nije baš milo da se kupam hladnom vodom, kao ni da rizikujem da uključim veš-mašinu u kojoj su bele majice i crvene čarape, makar i sa hvatačima boje.

Elem, mislim da sam racionalan potrošač, a uprkos tome i nedostatku bahaćenja – plata brzinski nestaje. O štednji više ni ne razmišljam. 

Ko se u kolo hvata….

Kupovanje proizvoda na akciji odavno nije sramota, ako je ikada i bilo, već realan način da se nosi sa poskupljenjima (dok god se ne upadne u zamku i počne da se kupuje i nepotrebno samo zato što je na akciji).

Pažljivo praćenje cena, najava u katalozima i sajtovima su odavno normalnost kada je reč o supermarketima, a sa razvojem društvenih mreža i u sektoru usluga. 

Gorka kafa iz fildžana upozorava da nijedna cena više ne treba da se pretpostavlja, već svaki put proverava – čak i ako je domaća kafa, a ne neka tipa makijato fredo sa ukusom karamele i iscrtanim listom u peni (ovo sam lupila, mada verovatno postoji).

Moja pokojna razredna je, kad god je neko kasnio sa plaćanjem rate za ekskurziju, govorila: Ko se u kolo hvata, u noge se uzda. Sela si u kafanu, sada plati ceh.

Neka druga ušteda je taj dan otišla u soc na dnu fildžana, koji će završiti u kanalizaciji. Sama sam tako izabrala i novčanik ojadila. Čekam narednu platu. Daj Bože da ona dobaci do 15.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike