Drug Mrki u epizodi “Povratak lajavog krelca”

Pojavom aktuelne pandemije, koja nam je vrlo brzo pokazala da neće biti samo prolazna epizoda, kao jedna od tema po svetskim i našim medijima nametnulo se i pitanje rada od kuće, njegovih prednosti i mana. Sijaset članaka i tv priloga po sistemu „Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu e moj brale…"

Do sada sam se trudio da budem suzdržan po tom pitanju kako neko ne bi pomislio da ne volim svoj posao i kolege sa kojima sarađujem. Naprotiv, posao je kreativan, radno okruženje prijatno a kolektiv sastavljen od uglavnom mladih ljudi zabavan i inspirativan. Ipak, moj san je rad u papučama, iz bašte kućice locirane u nekom predgrađu ili čak na selu.

S obzirom da je u poslednje vreme sve glasnija ona struja koja vidi više mana nego prednosti rada od kuće i prihvata ga samo kao nužno zlo, rešio sam da dignem svoj glas u ime svih nas „papučića" i stanem u odbranu kućnog praga.

Od samog početka sam opasnost od novog virusa shvatio veoma ozbiljno. Neki poznanici su me zadirkivali da sam se uplašio. Jesam i ne stidim se toga.  Mislim da bi osećanje opreza i zebnje u ovim okolnostima trebalo da bude svojstveno svakom odgovornom čoveku. Odgovornom prema sebi, svojoj porodici pa i široj zajednici kojoj pripada, ako se još uvek neko seća kategorije „širi društveni interes", koju su društveno-politički radnici iz vremena mog detinjstva i mladosti rado koristili u svojim govorima i referatima.

U timu imam sjajnog mladog kolegu koji je, nedugo pošto je počeo da radi kod nas, dečački naivno i naglas izjavio kako mu nije jasno zašto mi uopšte moramo da dolazimo na posao, kad sve to lepo može da se odradi i od kuće.  Eh, mladosti, mladosti.  Podučio sam ga očinski da ne" kukuriče" previše,  jer zna se šta biva sa petlićem koji se prerano oglasi.

Kako je drug Mrki otišao u ilegalu

Kada su počele da stižu vesti o prvim slučajevima zaraze kod nas, počeo sam i ja da razmišljam kako bi bilo dobro raditi od kuće. Posao kojim se bavim je stvoren  za rad na daljinu.  Glavne alatke su mi kompjuter i internet. To imam i kod kuće. Zašto bih dolazio do kancelarije da bih opet seo za kompjuter i priključio se na internet.

Razmišljao jesam ali nadao se nisam. Smatrao sam da ne postoje nikakve šanse da nam se odbori rad od kuće, najviše zbog toga što sam sumnjao da će jedan tako veliki, složen i razgranat sistem teško uspeti da se u letu prilagodi novonastaloj situaciji.

Na moju veliku sreću i prijatno iznenađenje – procena mi je bila pogrešna. Vrlo brzo je doneta odluka da se broj zaposlenih u prostorijama zgrade smanji samo na neophodnu meru a da sve službe, kod kojih priroda posla to dozvoljava, proces rada nastave od kuće. Takođe,  i naša IT služba je bila na visini zadatka i u rekordnom roku  je stvorila tehničke uslove za "evakuaciju" i rad sa udaljenih lokacija.

Da li su motivi poslodavca za donošenje takve odluke bili zaštita zdravlja zaposlenih ili svest da bi masovnije obolevanje ozbiljno ugrozilo radni proces, manje je bitno. Verovatno su oba razloga bila u pitanju, što je sasvim legitimno.

Posle manjih početnih i kratkotrajnih organizacionih i tehničkih problema, redakcija se vrlo brzo uhodala i počela da funkcioniše na manje-više uobičajen način, pa možda čak i bolje.

Sam radni proces u kojem se komunikacija odvija putem nekog od programa za brzu razmenu poruka putem interneta pokazao se kao veoma transparentan. Postalo je mnogo lakše pratiti ko je i kada izdao radni zadatak, ko ga je preuzeo i kada je izvestio da je završen. Tačno u minut.  To nas je, makar i nesvesno, motivisalo da se pokažemo u najboljem svetlu.

Takođe, postojala je i svest da je u uslovima velike opasnosti  od obolevanja, situaciji kada svuda u svetu ne mali broj ljudi ostaje bez posla, odlazi na prinudne odmore ili radi za minimalac, mogućnost rada na daljinu velika privilegija.

Činjenica je i da većina zaposlenih, zbog prirode svog posla, nije u mogućnosti da radi iz sigurnosti svog doma i da smo zbog toga na neki način u povlašćenom položaju. Trebalo je tu privilegiju opravdati.

Istini za volju, čak i protivnici rada na daljinu, bar oni koje poznajem, svesni su njegove opravdanosti u vremenu pandemije. Nije tu reč samo o zaštiti sopstvenog zdravlja.

Smanjivanjem broja ljudi koji koriste gradski prevoz, manjim brojem zaposlenih u kancelarijama, čuva se zdravlje i ostalih članova kolektiva i svojih sugrađana.  

Mislim da ne treba posebno isticati činjenicu da svako, pa i najmanje, smanjenje priliva obolelih omogućava našim zdravstvenim radnicima, koji nemaju taj luksuz da rade od kuće,  da bar na kratko uhvate vazduh i izađu iz svojih skafandera.

Period posleratne obnove i izgradnje 

Dakle svi smo se složili o opravdanosti rada od kuće u vremenu pandemije. Ta tema je zaključena. Ono što me je u stvari potaklo na pisanje ovog teksta je pogled u budućnost. Šta posle pandemije? Da li koncept rada od kuće može dobiti pravo građanstva i postati ravnopravan sa radom u kancelariji.

Tu su mišljenja već ozbiljno podeljena i rad od kuće ima mnogo više oponenata, ne samo u redovima poslodavaca već  i u redovima samih zaposlenih.

Rešio sam da stanem uz rame svom mladom kolegi kako bi zajedno zakukurikali. Pa neka nas obojicu bace u lonac, ako nađu dovoljno veliki.

Brojne su zamerke na rad od kuće u redovnim okolnostima. Ako bih pokušao da stvari posmatram iz ugla poslodavca, pretpostavljam da preovladava bojazan od manjka radne discipline, kontrole toka radnog procesa, lošije komunikacije i  slabljenja osećanja pripadnosti kolektivu.

Zaposleni se uglavnom žale na to da se lako briše granica između radnog i slobodnog vremena, na nedostatak koncentracije, jer ukućani brzo zaborave da njihovo prisustvo u stanu ne znači i da su im na raspolaganju. Nedostaju im kafe i cigaret pauze sa kolegama. Žale se i na nedovoljno dobar računar ili internet, koji su, skoro po pravilu, sami morali da obezbede i isfinansiraju. Još ako deca tokom radnog vremena požele da pogledaju neki crtani film na jedinom računaru u kući – eto razloga za frustraciju.

Uvažavam činjenicu da svako ima različite stambene, porodične i materijalne prilike iz kojih proističu razlozi koji im rad od kuće čine mučnim.  Protiv tih argumenata ne mogu i ne želim da se borim, mada verujem da se uz dobru organizaciju većina ovih problema može rešiti.

Pokušaću da izložim samo neke od prednosti rada od kuće, i to zasnovane na prostoj matematici.

Još je drug Mrki, u u seriji "Povratak otpisanih", uvideo značaj matematike u donošenju važnih i strateških odluka. Zahvaljujući matematički precizno proračunatim akcijama doprineo je da majoru Krigeru što pre vidimo leđa. Pri tom ga je i osujetio da sa sobom odvede i našu lepu drugaricu Mariju,  koja je umesto da postane gastarbajterka nastavila da "radi od kuće" doprinoseći  tako obnovi zemlje.

Pogledajmo primer uštede kroz naknade za prevoz zaposlenih.  Ako u firmi od 200 zaposlenih pola njih radi od kuće, ta firma će na mesečnom nivou napraviti uštedu od 2.500 eura, odnosno čak 30.000 eura godišnje.  Na to se nadovezuju i uštede u potrošnji električne energije, grejanju, troškovima zakupa i održavanja poslovnog prostora.

Saobraćajna infrastruktura velikih gradova više nije u stanju, naročito u špicevima pri odlasku i povratku sa posla, da ispuni svoju namenu na zadovoljavajući način. Smanjenem broja zaposlenih koji bi putovali na posao rasteretio bi se saobraćaj a time smanjilo i aerozagađenje u gradovima.

Ljudi do posla uobičajeno putuju imeđu 30 minuta i sat vremena. Uzmimo da je prosek 45 minuta. Rad od kuće bi zaposlenima doneo dnevno 90 minuta slobodnog vremena više, možda i čitava dva sata. To je vreme koje mogu iskoristiti da odvedu decu na trening, u školu stranih jezika, čas klavira ili gitare, za pomoć u izradi domaćih zadataka, ili ga prosto mogu utrošiti za igru i boravak u prirodi.  Mogu da ga iskoriste i za sebe, da pogledaju film koji dugo odlažu, odu u pozorište, nađu se sa prijateljima na kafi. Sutradan će biti mnogo orniji za nove radne zadatke. 

Zaposleni koji, na primer, rade u centru grada a žive u Bloku 45 i na posao idu sopstvenim vozilom, svakog dana pređu oko 20 kilometara. Na mesečnom nivou to je bar 400 kilometara ili skoro 5.000 kilometara godišnje. U zavisnosti od vrste goriva i tipa automobila troškovi mogu da iznose čak 500 eura na godišnjem nivou,

Širom sveta, pa i kod nas, već odavno se beleže značajne migracije ljudi ka velikim gradovima. Manja mesta i sela ostaju pusti a gradovi postaju prenaseljeni. Neki odlaze u potrazi za boljim poslom, neki za bilo kakvim poslom, neki za boljim uslovima života a neki prosto zato što je većina već otišla pa su im mogućnosti za kvalitetan društveni  život i zasnivanje porodice veoma ograničene. Mogućnost rada od kuće bi donekle ublažila te negativne trendove.

Poznajem priličan broj ljudi koji su napustili svoje rodno mesto i zbog posla došli u veliki grad. Većina, već dugi niz godina, plaća iznajmljivanje stana. Ako uzmemo da stanarina u proseku iznosi 250 eura, lako je izračunati da će za godinu dana izdvojiti 3.000 eura za zakup stana, što bi za deceniju podstanarskog života naraslo do 30.000. Verujem da bi sa tom količinom ušteđenog novca u svom rodnom kraju sebi stvorili mnogo bolje uslove za život a pritom i doprineli da ta mesta nastave da žive i razvijaju se. 

Što se tiče bojazni poslodavca da bi rad sa udaljene lokacije otežao kontrolu i organizaciju procesa rada mislim da se to ne bi odrazilo na zaposlene koji vole svoj posao i cene „hleb koji jedu". Uvek postoje i oni koji su manje motivisani ili nezainteresovani, ali tu ne bi pomoglo ni da im poslodavac ceo dan stoji nad glavom.

Kada je reč o komunikaciji i očuvanju kolektivnog duha i radnog elana, savremena sredstva koja su nam na raspolaganju, uključujući i video konferencije, mogu biti prilično dobra zamena za neposredni kontakt. Takođe, rad na daljinu ne mora da isključi obavezne nedeljene radne sastanke u prostorijama poslodavca ili neobavezna druženja zaposlenih.

Mnoge velike svetske korporacije, među kojima naravno prednjače IT kompanije, već uveliko razmatraju da svojim zaposlenima omoguće rad od kuće i po završetku pandemije. Neke su tu odluku već donele. I to u uslovima odavno razvijenog kapitalizma i tržišne ekonomije gde su radni učinak i profit vrhovno božanstvo. Pretpostavljam da tu odluku nisu doneli  iz pukog altruizma i da raspolažu nekim povoljnim statističkim pokazateljima za period tokom kojeg se obavljao rad na daljinu.

Industrijska revolucija je dovela do velikih migracija iz sela u gradove. Verujem da će aktuelna informaciono-tehnološka evolucija, koja se odvija pred našim očima, u priličnoj meri pokrenuti obrnuti proces. Taj voz se već zahuktao i treba na vreme uskočiti u njega. 

Eto, ja zakukurikao i izrekao jeretička razmišljanja pa kako bude.  Ako budem završio u loncu za supu, nadam se da će bar biti sa domaćim rezancima.

Svestan sam da mnogima danas ova priča o radu od kuće deluje pomalo naivno i utopijski, ali srešćemo se možda za desetak godina u nekom selu ili na planini. Ako ne zbog toga što će tada deo nas raditi od kuće, onda zato što bih negde u to vreme, ako me posluži sreća,  već bio ponosni korisnik Republičkog fonda PIO, pa bih bar penziju mogao da "krckam" od kuće.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar