Dragoljub Đuričić: Moja radost je utihnula kada je ubijen Zoran Đinđić

Prošlo je 19 godina od petooktobarskih demonstracija – promene i pobede koja se dugo iščekivala. Gotovo dve decenije kasnije i dalje odzvanja ritam koji je (za)davao Dragoljub Đuričić sa svojim bubnjarima. Ima li taj odjek ko danas da čuje? „Hodajući ulicama Beograda i Srbije shvatam koliko se ljudi sećaju toga i sveže im je, kao da je juče bilo. Postoje i oni koji ne podnose tu promenu jer su tada bili gubitnici. To su ovi povratnici jer danas su na vlasti oni koji su tada pali, oni nerado pominju 5. oktobar, a trebalo bi da ga slave. Da nije bilo 5. oktobra, ni njih ne bi bilo. Ja sam ubeđen da bi oni trebalo da postave spomenik 5. oktobru, a ne sadašnja opozicija ili Demokratska stranka. Oni su taj doboš iskoristili. Mi smo kao narod njima napravili veliku uslugu“, kaže Dragoljub Đuričić za Novi magazin.

„Mi smo kao narod njima napravili veliku uslugu. Moja radost je utihnula onog trenutka kada je ubijen premijer Zoran Đinđić. Zapravo, nije ubijen Đinđić, on je ostao kao zvezda vodilja. Mnogi ga sada citiraju iako ne zaslužuju. Ubijen je taj put Srbije, a na vlasti sada vidim osvetnike. Uprkos svemu, ja sam srećan jer sam bio deo te istorije jednog naroda”, kaže Dragoljub Đuričić za Novi magazin.

*Osećate li se kao petooktobarski gubitnik, ima li razočaranosti?

Ja sam s narodom ostao, nuđeno je meni štošta posle petog oktobra, ali ja ništa nisam prihvatio. Nisam postao član bilo koje stranke, nisam počeo da se bavim politikom. Ja sam muzičar bio i ostao, a oni koji su se krili iza doboša, oni koji su ga pominjali posle 5. oktobra, to su šićardžije, to su male, sitne šićardžije. U međuvremenu, narod, koji je inače inteligentan, pao je na gluposti. Naša inteligencija ćuti, i to je strašan problem jer ti ljudi imaju obavezu da pričaju. Ja se lično ne bavim politikom, ali pošto se politika i te kako bavi sa mnom na svim poljima, onda i ja moram da je pratim na svim poljima. Ako je ne pratim, kako ću kada su izbori zaokružiti onoga koga ja želim? Uvek sam izlazio na izbore jer u suprotnom ne bih imao prava ni reč da kažem.

*Ima li danas te petooktobarske energije, može li ona da se ponovi?

Ta energija se javlja jednom u 50 ili 100 godina. Ne može to svako malo, istorija nam to pokazuje. 

*Kako vam se čine izbori i odluke koje kao narod pravimo i donosimo?

Nikada nijednu stariju ženu koja prodaje ono što proizvede ne mogu da zeznem za jedan krompir, zezne ona mene, a kako onda to naše političare uvek u svetu svi zeznu? Nešto tu ne štima. Ako gledamo sadašnji trenutak, neću negirati predsednika države za ono što vredi, ja ću mu prihvatiti rezultate, ali ću, u dubini duše, ono što vidim da je laž i foliranje negirati. Gledajući opet malo u prošlost, pitam se da li je moguće da Srbija nije tražila otcepljenje od Jugoslavije? Stigli smo i do toga da su svi oko nas u NATO, mi bismo tim jednim potezom mogli sve da završimo. Znate, ja imam jedan nerv u kičmi koji uporno hoće da uđe između pršljenova, a tamo mu nije mesto. E, i mi smo valjda takav narod da hoćemo uvek tamo gde nam nije mesto.

*Kako vam deluju aktuelni politički momenat i situacija u Srbiji?

Situacija je posprdna. Nama vesti uopšte ne trebaju, ja ih unapred znam. Ugasio sam TV, stvarno ga ne gledam. Narod se prepustio opstanku, vladajuća partija je toliko moćna i osilila se. Politički sve liči na vreme Envera Hodže. Potrebno nam je malo više mudrosti, a manje sporednosti. Fale nam nove i moderne snage. Nisam se angažovao u ovim aktuelnim demonstracijama, a imam mnogo više razloga da budem protiv ove vlasti nego što sam bio protiv one 2000. Kada bih se sada pojavio na demonstracijama, prvo bi rekli: evo, doveli su onoga ponovo da ruše, a onda bi se neko setio i da mi kaže da idem u Crnu Goru, kod svojih, da tamo protestujem. Devedesetih sam učestvovao u protestima jer je to bio moj lični stav protiv onog režima. Majke su bile u crnom, sestre su bile u crnom, ginula je mladost, a gubili su se ratovi. Ja sam svog sina maltene ukrao iz vojske i niko mi reč nije rekao. Sve je to bila farsa. Stalno su se ljudi krili iza nečega, a i sada se kriju iza nečega.

*Imate li neku poruku, savet za sadašnje predstavnike opozicije i političare uopšte?

Mene su 5. ili 6. oktobra u zgradi svi stariji ljudi koji su ranije bili pristalice Slobodana Miloševića molili da budem predsednik kućnog saveta, ja sam rekao – nemojte, molim vas, to je za mene velika odgovornost. Ne bih se ni sa kim od političara menjao. Meni je žao sadašnje opozicije zašto trpi ovoliku ljagu na sebi. Opozicija bi trebalo da ignoriše vlast i da pokaže viziju, ono što nama nude, a ne da troši vreme odgovarajući na ono što im vlast stalno nameće. Opozicija zbog toga nema vremena da pokaže šta bi ona napravila od ove zemlje.

*Kako vam se čini Beograd danas, kakav je njegov ritam?

Kada sam došao u Beograd, on je imao najširi zagrljaj na svetu. Ovaj narod je bio u toj meri dominantan sa svojom dušom, da je to neponovljivo. I posle 46 godina s ličnom kartom u kojoj je beogradsko prebivalište, nijednom Beograđaninu koji ovde ima tri kolena unazad neću da trošim kiseonik ako ja Beogradu nisam potreban. Ponašam se prema onome kako ovaj mentalitet traži, da bih bio lojalan građanin ovakvog grada. Meni su se svi smejali kada sam rekao da bih u svakoj vladi imao menadžera kao što je Goran Vesić, ali mu ne bih dozvolio da radi šta hoće nego bih kontrolisao šta on radi. Takvi ljudi su potrebni. Kada sam došao na ovaj novi Beogradski trg, ja sam se setio Tirane iz pedesetih godina sa jedne jedine razglednice koja je postojala u to vreme. Setio sam se socijal-realizma iz komunističkih država 50-ih i 60-ih godina. U Rusiji sam mnogo vremena poveo i svaki grad je tamo imao po jedan veliki popločan trg, i zvali su ga “Ploštad” , to bi i za ovaj naš trg bilo pravo ime.

(Novi magazin)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike