Dokumentarac „Indeksi“ – premijera koja je (ne)opravdano promakla Beograđanima

Indeksi su nastali pre skoro 60, a prestali da postoje pre dvadeset godina, ali pre Zorana Kubure i Bojana Hadžiabdića niko se nije upustio ni u pokušaj da ispriča sveobuhvatnu priču o Pjevaču i rodonačelnicima sarajevskog roka.

O mnogim bendovima i muzičarima iz bivše Jugoslavije pisane su knjige, snimane emisije i filmovi, stari albumi im se reizdaju, a kompilacije zbrajaju, ali malo je toga, sem usmenog predanja, ostalo novijim generacijama kao trag kreativnosti, inovativnosti i značaja Indeksa, koji su tako ostali kao mit bez opipljivih tragova postojanja. 

Ne bez posledica jer bi autor ovih redova, rođen nekoliko godina pre Pimpekove smrti, a odrastao na onome što se zove "eks-ju rok" mogao da nabroji sve albume Bijelog dugmeta i brojne članove koji su kroz njega prošli, ali, sve do sinoć, malo toga o Indeksima – ništa što što prevazilazi pristojnu informisanost i opšta mesta.

Dokumentarac prati Indekse, od grupe momaka koji 1962. osnivaju bend i od akustičnih gitara prave električne uz pomoć prekidača iz kupatila i čepova sa paste za zube i njihovo stvaralaštvo kroz avangardni, zatim festivalski-šlager i na kraju ratni i posleratni period.

Bez često nepotrebnog igranja formom, autori se drže hronologije zbog koje je priča temeljna, tečna i kompletna, ali jednako dinamična i zabavna, prožeta jedinstvenim duhom Sarajeva i neusiljenom emocijom zbog koje se, u kombinaciji sa glasom Davorina Popovića, diže kosa na glavi.

"J*eb’o d-mol kad nema tu matematike"

Između bogatog i kvalitetnog arhivskog materijala i iskrenih, nadahnutih, duhovitih, emotivnih svedočenja učesnika, teško je izabrati šta je vrednije.

Pored brojnih i legendarnih biših članova Indeksa, među kojima su i neki koje je teško sresti na tlu bivše države, poput Vlade Pravdića, u filmu govore i Goran Bregović, Josipa Lisac, Abdulah Sidran, Želimir Altarac Čičak, Mišo Marić, Peca Popović…

Ne može proći bez "šege" i smeha kada Milić Vukašinović u svom maniru objašnjava kako je piti u kafani sa Davorinom ili kako su Fadil Redžič i Bodo Kovačević znali da se utrkuju ko će da pogodi komplikovaniji akord, iako pesma najbolje zvuči kad Mića uzme gitaru i udari d-mol sa tri prsta, ali "j*b’o d-mol kad nema tu matematike".

Kada se film (premijerno) prikazuje u Beogradu, posebnu emociju izaziva podsećanje na koncert u Centru "Sava", prvi posleratni dolazak u Beograd jedne grupe iz Bosne i Hercegovine – nastup na kojem se, seća se Peca Popović, "malo sviralo, a malo plakalo".

Podrazumeva se na kakvu je reakciju izmučenih Sarajlija naišao put Indeksa za Beograd, zbog kojeg, saznajemo, čak ni Kemal Monteno, veliki Pimpekov prijatelj, jedno vreme nije razgovarao sa njim, iako je kasnije bio čest, redovan i rado viđen gost Beograda.

Mostovima mira koje su Indeksi požurili da obnove, prešao je i Goran Bregović, pa je segment filma posvećen i njegovom povratku u Sarajevo za koji je povod bilo gostovanje na koncertu Indeksa.

Tako zatičemo Pimpeka i Bregau u svlačionici sarajevske Zetre kako pokušavaju da se dogovore u kojem li ono delu "Žutih dunja" ide "nit se javlja niti dolazi".

Uz materijal iz televizijskih arhiva, film je obogaćen i do sada neobjavljivanim privatnim snimcima pojedinih članova grupe, među kojima su posebno zanimljivi oni iz hotelskih soba širom Sovjetskog Saveza, u koji su Indeksi početkom sedamdesetih na turneju išli sa Zdravkom Čolićem.

Raspojasani kadrovi koji koji ne zaostaju mnogo za dan ranije viđenim u dokumentarcu o čuvenom fotografu Džimu Maršalu koji je na svetskim turnejama pratio i neobuzdane Rolingstonse na vrhuncu slave i svega što uz nju ide.

"Znam, noć je kriva za to, jutro će promeniti sve"

U sali Doma kulture "Studentski grad" na premijeri je bilo taman onoliko ljudi da se sve epidemiološke mere primene bez poteškoća, a da mesta ne zafali ni ako, kao u "Kenguru", nagrne grupna postea ili vojska.

Beogradska publika nije u potpunosti iskoristila iznenada ukazanu čast, ali ispostaviće se nakon projekcije, samo na svoju štetu.

Film zaslužuje mnogo veću pažnju, a verovatno bi je i dobio da zbog epidemije nije izostala velika sarajevska premijera uz prigodan koncert, a potom i emitovanje na festivalu u Zenici.

Ipak, možda je dokumentarcu o grupi čija se težnja za komercijalnim uspehom, kako neko od savremenika u filmu i kaže, uglavnom svodila na parolu „može, a i ne mora", od svečanog i masovno posećenog prvog prikazivanja, primerenije nešto što se pretvorilo u andergraund premijeru posle koje je druženje sa autorima moglo da se nastavi i na stepeništu ispred sale.

Još važnije, sami autori su tokom tri godine snimanja imali budžet taman toliki da, kada je neophodno, prespavaju u Beogradu ili Zagrebu.

Kako se u filmu može čuti, "diploma u Sarajevu nikada nije vredela dok se ne pečatira u Beogradu". Ne pred mnogočlanom komisijom, ali Zoran Kubura i Bojan Hadžiabdić su dugačkim aplauzom posle projekcije svoje overili debelim slojem plave tinte.

Čekamo ih ponovo u Beogradu i nadamo se nekoj novoj projekciji u srećnijim i primerenijim okolnostima – kada svane jedno jutro koje će promeniti sve, a ako interesovanje ni tada ne bude veće, onda nismo ni za pimpek.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar