Dala sam 200 evra da pomazim mačku

Scenario iz pakla, tako bih opisala situaciju u kojoj sam se našla ovog proleća, kada je suprug, negde pre ponoći, zatekao mačku kako u mrklom mraku leži na našem pragu. Šta bi bilo da sam ja otvorila vrata? Prva je stvar na koju smo oboje pomislili.

Nakon iscrpljujuće vajber-rasprave sa komšilukom oko toga da li je u redu dovlačiti napuštene životinje u zgradu, a koja se, ništa čudno, završila sočnim "piiip vas mačke" i izlizanom pričom o stvarnim problemima, shvatih, pomalo iznenađeno, da ja važniji problem nemam.

I da imam, zar uvek moramo da se kao pijan plota hvatamo za "važnije teme", kao da sitno đubre treba gomilati sve dok se ne izbaci ono koje najviše smrdi.

Ako ćemo pošteno, rešavanje slučaja nepoželjne mačke jeste od životnog značaja za mene – lekcija je iz požara koji sam spontano izrežirala u svojoj glavi, ne bih li uspela da dokučim "šta bi bilo ako…".

Međutim, ni u komšiluku, ni među prijateljima, a bojim se ni među vama, nema mnogo onih koji žele i mogu da razumeju kako se oseća osoba koja pati od fobije. I to fobije od, budi bog s nama, mačaka.

A ja sam te večeri, čini mi se, patila više nego prethodnih dvadeset pet-šest-sedam godina, i ne znam kada je sve to počelo.

Znam da sam od podizanja nogu u baštama restorana zbog mačketina koje se tu domaćinski švrćkaju, preko vrištanja na predavanju kada je fakultetski mačak skočio na moj sto, prelaženja na drugu stranu ulice kako bih izbegla napuštenu kuću u kojoj gazduju moji krznati neprijatelji – stigla do toga da jedinu opciju za beg iz stana, ukoliko dođe do požara, pronađem u skoku sa terase.

Jasno je meni da možda ima istine kad ljudi kažu – "ma daj, u tom trenutku bi reagovala razumno, znala bi da je bezbednije da prođeš pored mačke nego da se prospeš po betonu".

Ali da li bih zaista uspela da prelomim u sebi? Kako to mogu da tvrde oni koji nikada nisu osetili kako je kada ti grč gospodari telom, a nemoć nemo pljušti niz obraz – samo zato što je jedno, za njih bezazleno stvorenje, uplelo rep među tvoje noge.

Što je najgore, verovatno ni imaginarni požar ne bi bio dovoljan razlog da me natera da zastanem i razmislim koliko me zapravo taj strah ometa u normalnom funcionisanju, da nije bilo onog – šta bi bilo da je sa mnom u stanu i dete.

A to dete me, nekom nebeskom snagom, od kada je prohodalo vuče ka kontejnerima kako bi moglo da gleda mace. I ne zna da mama tom metalnom bunkeru iz kojeg čopor zveri vreba nemoćnu žrtvu – nije prišla skoro sedam godina.

Kako bi bilo da sam one večeri kada je mačka od koje je sve počelo ja otvorila vrata, kako bi bilo da je dete bilo sa mnom u trenutku kada vrisnem ili izgubim snagu u kolenima? Da li će i ona zbog mene navući strah i morati da se bori – sa mojim demonima i sa društvom koje tera šegu kada čuje da se, bože me sačuvaj, bojiš mačke.

Sama pomisao na to oduvala je nonšalantnost s kojom sam od "tet-a-tet" susreta bežala na drugu stranu skoro pa celi svoj život. Umesto da strah hranim uspešnim izbegavanjem, bilo je jasno da moram da ga pobedim.

Jaka želja da problemu "stanem na rep" i labava snaga da mu se junački suprotstavim odvele su me na psihoterapiju.

Odmah sam iznela karte na sto – sve može, ali neću da je mazim. Pomazila sam je na devetoj seansi. Rekla sam da ne nameravam da bacam ni vreme ni novac "na glupe mačke". Sa terapijom sam završila tek posle pola godine.

I dalje bacim pogled ispod auta pre nego što mu priđem, ali sada zajedno sa ćerkom nosim đubre do kontejnera. Srce mi i dalje skoči uvis svaki put kada uletim u sačekušu, ali sada imam snage da izdržim ledeni pogled od kog sam panično okretala glavu.

I svaki put se osećam isto – konfuzno, ponosno, srećno i slobodno u isto vreme, kao onda kada sam sa trideset i jednom godinom prvi put pomazila mačku.

Koliko me je na kraju koštalo i ne znam. Sigurna sam manje nego da sam ostala da izgorim u onom "kad bi bilo" požaru.

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар