Cene stanova kao socijalna bomba u Berlinu

Da je neko 1989. godine, kada je srušen Berlinski zid, rekao žiteljima ujedinjenog Berlina da će za tri decenije poželeti socijalnu jednakost u duhu socijalističke prošlosti i nacionalizaciju stanova, taj bi sigurno bio proglašen ludim.

Međutim, to što je u prestonici Nemačke proteklih deset godina udvostručena cena nekretnina, a za oko 90 odsto povećana cena njihovog zakupa uticalo je na to da je proteklih nedelja i meseci glavna politička tema da li bi trebalo država da zamrzne cene kirija ili čak da prinudno otkupi stanove od kompanija koje izdaju stanove.

Čak i Ujedinjene nacije ukazuju da je dramatičan skok cena stanovanja u Nemačkoj doveo do toga da je manjak stanova po iole pristupačnijim cenama postao za milione Nemaca svakodnevni teret, koji ih dovodi u rizik od siromaštva. Budući da podstanari čine bezmalo polovinu stanovništva, stručnjaci sve češće visoke kirije zakupa stanova proglašavaju glavnim faktorom siromaštva i tempiranom socijalnom bombom, koja preti da eksplodira.

Iako je najjača evropska ekonomija, Nemačka je zemlja sa procentualno najviše podstanara u Evropskoj uniji – čak 48 odsto stanovništva, to jest oko 40 miliona ljudi. Prema statistici Evrostata, broj onih koji u Nemačkoj žive u sopstvenim nekretninama, pa makar još otplaćivali hipotekarni kredit za njih, tek odnedavno je nadmašio broj podstanara.

Doduše, nemačka statistika je nešto drugačija. Kada se posmatraju cela domaćinstva, onda se ispostavlja da je prošle godine u Nemačkoj 57,9 odsto domaćinstava živelo „pod kirijom“, a tek 42,1 odsto u sopstvenim stanovima i kućama.

Rumunija bolja 

Koliko je to drugačije u odnosu na ostatak Evrope, svedoče podaci da, na primer, u Rumuniji tek četiri odsto ljudi živi u iznajmljenim stanovima, u Hrvatskoj, Litvaniji i Slovačkoj nešto više od deset odsto, a u Srbiji oko 20 odsto.

I baš kao što im to decenijama nije bio problem, ne bi se ni sada Nemci toliko bunili zbog toga što žive u iznajmljenim stanovima ili kućama da proteklih deset godina nije došlo do dramatičnog skoka cena nekretnina ali i samih kirija.

U odnosu na 2008. godinu, u 2018. je kirija za novoiznajmljeni stan od 60 do 80 kvadratnih metara bila u Hamburgu veća za 34,5 odsto, Frankfurtu 40,4, Štutgartu 48,3, Minhenu 51,5, Volfsburgu 67,6, a u Berlinu za vrtoglavih 88,7 odsto. U istom periodu plate su u proseku porasle za 25 odsto.

Ali to što su berlinske kirije porasle u proseku 88,7 odsto ne znači da nema i primera gde je skok bio i veći. Tako su aktivisti ukazali na primer da u jednoj zgradi živi podstanar koji za svoj stan plaća kiriju od 707 evra, a da njegov komšija koji je tek zakupio stan iste veličine u istoj zgradi plaća vrtoglavih 1.700 evra.

Zbog svega toga, onima koji su stan u Berlinu zakupili pre deset i više godina ne pada na pamet da traže da zakupe drugi, čak i ako im aktuelni ne odgovara jer je premali ili daleko od posla. Naprosto, razlika u cenama je tolika, a zakupljeni stan po niskoj ceni imaju zahvaljujući ugovoru koji stanodavac ne može tek tako lako da raskine. Bar u Berlinu.

Međutim, to ne znači da stanodavci ne mogu na posredan način da oteraju starog zakupca ili da mu drastično povećaju stanarinu i time zaobiđu zakon, koji im dozvoljava da kirije povise tek za koji procenat u skladu sa rastom troškova života. Ukoliko stanodavac poseduje većinu stanova u određenoj zgradi, on može na sastanku skupštine vlasnika stanova doneti odluku o potpunom renoviranju zgrade, što služi kao opravdanje da drastično digne cenu zakupa.

Kada je o ovome reč, najčešće su u pitanju kompanije koje se bave investiranjem u nekretnine i iznajmljivanjem stanova, pa ovom metodologijom ne samo da „pumpaju“ cene kirija već i kupuju sve veći broj stanova od starih vlasnika koji su u skupštinama vlasnika ostali u manjini onih koji nisu želeli preskupo renoviranje zgrade, jer naprosto za to nisu imali dovoljno novca. Tako se u potpunosti menja socijalna struktura pojedinih kvartova, koji najednom postaju dom samo za one koji mogu da plate stanovanje u luksuznim nekretninama.

Seoba na periferiju 

Kako ističu nemački mediji, sve to pogađa ne samo siromašniji deo društva već i srednju klasu, koja polako ali sigurno biva proterana na obode grada. Nedeljnik Špigl primećuje da sve to ima negativnu posledicu i na životnu sredinu, jer su povećane saobraćajne gužve i samim tim i zagađenje vazduha, jer „policajci, učiteljice, negovatelji, građevinski radnici, prodavačice i činovnici više ne mogu da priušte život u četvrtima u kojima rade“, tako da su „proterani na periferiju“.

A profit od svega toga ne uzimaju takozvani mali stanodavci, koji pod kiriju daju stan, dva ili tri. Ne, u Nemačkoj najveći deo profita od ovoga ubire samo nekoliko firmi koje poseduju oko milion stanova. Najveći stanodavac je firma „Vonovija“, koja ima bezmalo 400.000 stanova, sledi „Dojče vonen“ sa oko 165.000, potom „LEG imobilijen“ sa oko 135.000 i „Grand siti propertis“ i „TAG imobilijen“ sa po oko 85.000 stanova.

Većina od njih je za protekle dve godine uvećala broj stanova koje kontroliše za 44 do 65 odsto, a vrednost ovih kompanija na berzi meri se desetinama milijardi evra. U Nemačkoj stanove izdaju i lokalne samouprave i stambene zadruge, ali cene zakupa njihovih nekretnina nisu skakale tako visoko kao kod privatnih firmi.

U takvoj situaciji u berlinskoj četvrti Krojcberg, koja je poprilično pogođena ovom aktivnošću investitorskih špekulacija, nastala je inicijativa koja se zalaže da država u određenim slučajevima od velikih stanodavaca (oni koji poseduju više od 3.000 stanova) otkupi stanove „u korist zajednice“. Ova inicijativa ima rok od četiri meseca da prikupi 170.000 potpisa kako bi u Berlinu bio raspisan pokrajinski referendum na kojem polovina od upisanih birača mora da glasa „za“ kako bi predlog prošao.

Ankete pokazuju da oko 38 odsto građana Nemačke misli da je ovo smislena mera, ali većina političkih stranaka je protiv, pri čemu veliki broj kritičara ovo naziva povratkom na socijalizam. U Berlinu, koji ima status jedne od 16 nemačkih pokrajina, na vlasti je koalicija socijaldemokrata (SPD), Zelenih i Levice, koji nisu saglasni oko ove ideje. Levica je izričito za, dok unutar Zelenih i SPD-a ima različitih mišljenja. Jasno protiv su demohrišćani, CDU, liberali i Alternativa za Nemačku.

Prvi čovek Berlina Mihael Miler iz SPD-a poprilično je suzdržan, dok su lideri Zelenih otvoreni za ovu ideju „ako ne uspeju druge mere“. Zeleni ističu da i ustav predviđa nacionalizaciju za opšte dobro pa na kritike iz redova CDU poručuju da je licemerno od njih da prisilni otkup smeta kada se prisvajaju čitava sela za potrebe rudničkih kopova ili izgradnju auto-puteva, „ali kada je u pitanju borba protiv stambene krize, odmah viču: socijalizam“.

Ipak, malo ko smatra da će doći do ovog tipa nacionalizacije pa čak i realizacija predloga SPD-a da se kirije zakonski zamrznu na pet godina je upitna, jer se ekonomski stručnjaci plaše da će to oterati investitore iz Berlina, kojem je ogroman rast broja stanovnika uticao na nestašicu stanova i skok cena koje su, istini za volju, bila drastično niže u odnosu na druge nemačke gradove.

Uprkos tome, aktivisti ne odustaju od svoje borbe i ne obaziru se na komentare da bi Berlin dugo odolevao normalnosti u velikim gradovima u zapadnoj Evropi da u njemu ne žive oni koji imaju prosečna ili mala primanja. Zašto bi centar Berlina bio drugačiji od centra Minhena, Kelna ili Frankfurta? Zato što je u pitanju Berlin, odgovaraju Berlinci.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike