Bitku s koronavirusom možemo da izgubimo samo na sitnicama

Ima ona scena na kraju filma „Variola vera" kada Aleksandar Berček na pres konferenciji lupka rukom frulu u koju je svirao prvi pacijent. 

Našao ju je ispred bolnice, odbačenu, nebitnu i ko zna zašto ju je uzeo, a sa njom, metaforički produžio život virusu sa kojim se državni sistem upravo izborio.

Nije mi to baš odmah palo na pamet kada sam juče u pošti slao preporučeno pismo i poželeo da dobijem povratnicu, to jest informaciju da li je primljeno na vreme.

Jer, da mi nije bilo bitno da ga pošaljem i budem siguran da je stiglo gde i kada treba, ne bih nikako išao u poštu u ovo nevreme, račune plaćam onlajn, keš u epidemiji izbegavam jer menja previše ruku pa koristim karticu.

Ljubazna službenica dodala mi je papirić da popunim, kao što je uradila verovatno milion puta do sada.

I kao i stotinama puta ranije, nisam pri sebi imao olovku, nije mi palo na pamet da je ponesem, uostalom na šalteru se uvek nađe neka.

Bila je tu, dabome, crvena, vezana kanapom da je neko ne odnese, kako bi bila tu i za one koji su došli pre mene i za one koji će doći posle mene.

Samo što mi je sada olovka izgledala kao frula iz filma, mahinalna radnja postala je nešto kao ozbiljna pretnja ne samo mom zdravlju nego celom zdravstvenim sistemu u vreme epidemije.

I sada je vidim, jasna mi je ta slika, mada nikada pre nisam zapamtio neku olovku u pošti ili banci. 

Posle par trenutaka oklevanja uzeo sam je, popunio šta treba, platio (kešom, eh, ali nisam uzeo sitan kusur) i pošao dalje.

Zadovoljan što sam obavio posao, ali sada sa ozbiljnim teretom.

Ko je sve pre mene pipao olovku, da li je ostavio virus koji sam ja sada poneo na ruci (bez rukavice, naravno), kako da se ponašam dalje, šta su doktori rekli da ne sme da se radi i kako da se ne počešem po licu kada je baš sad sve krenulo da me svrbi gde ne treba?

Ako mi je verovati, a ni sam sebi ne verujem, verujte, nisam tom rukom pipnuo lice do kuće, a tamo sam je temeljno oprao.

I odlučio da o tome više ne razmišljam, šta bude biće, sudbina nek presudi i sve tako i u tom smeru, i evo, dan i po kasnije istrajavam u tome, zar ne?

Da se vratim još par koraka unazad.

Dokumente sam slao nekoj javnoj administraciji. Prvo sam im lepo elektronskom poštom poslao svu dokumentaciju digitalno potpisanu (u takvoj sam mogućnosti), sa priloženim dokazom o onlajn uplati takse.

Ljubazno i brzo (nemam primedbi, opet) odgovorili su mi da primaju samo pismena.

Šta ću, odštampao sam ono što su od mene već dobili, stavio u kovertu i odneo na poštu.

To je taj šraf na avionu, daleko bilo, koji može da sruši decenijski rad inženjera, mehaničara, naučnika, pilota, kontrolora leta, sami dopunite ovaj niz.

Na moju dušu ide to što nemam rukavice i masku, a nemam zato što nisam uspeo još da ih kupim u apoteci, kao ni gel za dezinfekciju. Zalihe (komada jedan) sam potrošio.

Na poslu tu opremu nisam uzeo jer moje kolege sede satima jedni pored drugih u režiji i cenim da su im maske i rukavice potrebnije nego meni, baš kao i urednicima i novinarima koji moraju da dolaze na posao iako smo fizičko prisustvo sveli na minimum.

Nisam imao ni olovku, kažem, jer se još nisam navikao na nove okolnosti, a nisam bio u prilici da to lično otkrijem niti je ko ovih dana (a da sam ja to čuo) savetovao da sa sobom nosite olovke da ne biste morali da ih delite.

Evo, ja sada savetujem.

Moje iskustvo je sitnica, rekoh jedan šrafčić, a takvih je šrafova u ovoj situaciji previše.

Neko je (ljubazno) mogao da odštampa moje dokumente, ako već nije mogao dititalno da ih proknjiži, što je posebna tema.

A ako nije, u pošti su mogli da narede da sve formulare dok je vanredno stanje popunjavaju službenici na šalteru, kad ne možemo da dezinfikujemo te olovke vezane kanapom.

Jeste to malo više posla, ali ko bi se bunio, nisam ni ja iako sam prvi put u životu po košavi čekao u redu ispred pošte, dva metra iza onog što je bio pre mene.

Svi koji su nailazili, s puno razumevanja su stajali na kraj reda, držeći neophodnu distancu.

I sve to, sav taj trud, sve te odlične ideje, planovi, projekcije, potezanje krive da se ispravi treba da precrta jedna olovka.

Ili neka druga sitnica o kojoj niko nije mislio jer, pobogu, pa kome bi još i to palo na pamet, pored svega.

Velike su šanse da ću se pre ili kasnije zaraziti koronavirusom, svi ćemo, na ovaj ili onaj način.

Ali ako bude pre, ja ću misliti na tu olovku, i na to da je sistem morao da uzme u obzir da ja nisam o tome mislio na vreme, iako sam od onih koji smaraju jer previše misle unapred.

Zato sistem služi.

Svemu što nosite ovih dana dodajte i olovku (ponavljam), a razmislite dobro koji šrafčić koji je u vašoj nadležnosti nije proveren i pritegnut.

Ako nas nešto sruši, biće to sitnica, neka glupost na koju niko ne misli koliko je nebitna, olovka u pošti koju su vezali da je neko ne ukrade, da ima za onog pre mene i onu posle mene.

Da svima posluži.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike