Beogradski učitelj u đačke knjižice ostavlja pisamca, njegove poruke bude nadu da dobro u čoveku i dalje živi

Šta su još u pisamcetu beogradskog učitelja OŠ "Ćirilo i Metodije", Dejana Gigića mogli đaci da pročitaju? "Izaberi da za vreme raspusta kažeš članovima porodice koliko su ti važni i da ih povremeno čvrsto zagrliš, obiđeš bake i deke i provedeš sa njima neko vreme u priči i druženju, zajedno sa roditeljima radiš kućne poslove i sređuješ svoju sobu, provodiš vreme, družiš se i igraš sa vršnjacima na svežem vazduhu…".

Dejan Gigić je rekao za Beogradsku hroniku da ih je savetovao i da se igraju, kuvaju, trče, skaču, govore samo lepe reči, budu pošteni i pažljivi.

Kaže da ni posle 31 godine radnog staža i osam izvedenih generacija nije izgubio nadu i da i dalje veruje da ima smisla truditi se. 

"Skoro svi učitelji jako vole decu i postali su zbog toga učitelji. Deca su nešto najvažnije u svakom društvu. Od toga kako se mi ponašamo sa decom i kako ih učimo zavisi i kakvo ćemo društvo imati", smatra Gigić.

Ranijim generacijama je pravio časopise u kojima bi im slao slične poruke, štampao knjige s njihovim pesmama ili na neki drugi način. Zbog korone su, kaže, sada bili stišnjeni pa je to uradio pismima.

Naći balans između moderne tehnologije i života

Naveo je da su se te preporuke i podrazumevale pre 15, 20 godina, da se deo njih kaže u porodici, jer tada nije bilo ovakve tehnologije i pametnih telefona kao danas koji bi deci odvlačili pažnju.

Sad bi trebalo naći neki balans između moderne tehnologije i života.

"Svaki ortoped će vam reći da svako dete treba što više da trči, skače, što više da se kreće da bi mu bile zdrave kosti, da bi odrastao u zdravog čoveka. Sve što sam tu napisao to je zbog njihovog normalnog psihofizičkog razvoja", priča učitelj.

Kroz učionicu Gigića prošlo je najmanje 400 đaka.

Kaže da su se deca promenila i to u nekim stvarima nabolje, a u nekim nagore. Deca su se mnogo više kretala, družila, motorika je bila bolja a način razmišljanja bio je nekako širi.

Opominje da su poslednjih godina previše zauzeti telefonima, malo se druže, malo igraju i kreću.

Ukazao je i da sada više dece, čak desetoro u njegovom odeljenju, nosi naočare. Ne može da tvrdi da je sve to zbog tehnologije jer, kaže, nije stručnjak za tu oblast.

Ne može svako da bude pesnik, ali svi žele da budu uspešni

Dodaje da se đaci ne bune kad im traži da napišu pesmu, jer svi žele da budu uspešni.

"Ne može svako od njih biti pesnik ali dok se trude da napišu pesmu, neki stih, kroz njihovu glavu će da prođe stotine reči, čime povećavaju aktivan fond reči, bolje se izražavaju i usmeno i pismeno i sve to ima neku funkciju", objašnjava učitelj.

Smatra da su učitelji jedno od najvažnijih zanimanja pošto rade s nečim što je najvažnije bogatstvo društva. 

"Sa puno dece sam ostao u kontaktu, ja sam kao seoski učitelj od pre sto godina", ističe Gigić.

Nagrađen je tako što ga deca i roditelji pamte i smatraju ga za kućnog prijatelja.

"Većina dece će učiniti dobra dela ako im se ukaže prilika. Deca su uglavnom dobra, ona se uglavnom promene kasnije ali za to nisu krivi oni", poručuje "učitelj od pre sto godina".

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар