Bajdenov oštar pogled ka Senatu – zabrana oružja u lavirintu Ustava i lobija

Džozef Bajden je tokom obraćanja iz Bele kuće uputio saučešće porodicama žrtava pucnjave u osnovnoj školi u gradu Juvalde u Teksasu i izrazio ogorčenje zbog neuspeha američkih zakonodavaca da donesu strožije zakone o oružju, za koje smatra da bi sprečili pucnjave u školama.

"Kao nacija, moramo da se zapitamo kada ćemo, za ime boga, da se suprotstavimo oružanom lobiju. Muka mi je i umorna sam od ovoga. Moramo da delujemo. Nemojte mi reći da ne možemo da utičemo na ovaj pokolj", rekao je Bajden.

Predsednik SAD, koji je i ranije ove godine insistirao na zabrani kupovine kompleta za sklapanje "oružja kućne izrade", koje ljudi mogu da nabave na internetu ili u prodavnici bez provere istorije, istakao je da je vreme da se bol pretvori u akciju.

"Moramo jasno staviti do znanja svakom izabranom zvaničniku u ovoj zemlji – vreme je da se deluje", naglasio je Bajden.

Tokom obraćanja, predsednik SAD je podsetio na pucnjavu u osnovnoj školi "Sendi Huk", koja se dogodila 2012. godine za vreme Obamine administracije u kojoj je Bajden bio potpredsednik.

"Nadao sam se da kada postanem predsednik to više neću morati da gledam. Još jedan masakr. Osnovna škola, lepi, nevini učenici… I koliko desetina nevine dece, koja su bila svedoci onoga što se dogodilo, je videlo svoje prijatelje kako umiru kao da su na bojnom polju, za ime Boga, istakao je Bajden i naveo da je od pucnjave u "Sendi Huku" bilo više od 900 incidenata u kojima je neko ranjen iz vatrenog oružja.

Pucnjava u školi "Sendi Huk" – jedina smrtonosnija od Juvaldea

Pucnjava u osnovnoj školi "Sendi Huk" u Njutaunu u saveznoj državi Konektikat, na koju je Bajden podsetio, jedina je koja je u SAD odnela više života od masakra u Uvaldeu.

Tada je, dvadesetogodišnji Adam Lanza ubio 26 ljudi, od kojih su 20 bila deca starosti između šest i sedam godina, a šestoro zaposleni u školi.

Lanza je pre pucnjave u školi ubio i svoju majku, a po dolasku policije izvršio je samoubistvo.

Porodice žrtava i pojedinci koji su preživeli napad tužili su 2015. godine "Remington", proizvođača poluautomatske puške kojom je izvršen masakr, navodeći da kompanija nikada nije trebalo da reklamira i na slobodnom tržištu prodaje tako opasno oružje.

"Remington" je kasnije pritao da u okviru nagodbe isplati 73 miliona dolara i dozvoli porodicama da objave brojna dokumenta, među kojima su i ona koja pokazuju kako je kompanija reklamirala oružje.

To je bio prvi put da je u Americi proizvođač oružja proglašen krivim za masovni zločin. 

Krvava istorija masovnih pucnjava u Teksasu

Kada je u pitanju Teksas, masakr u Uvaldeu je od 2009. godine osma masovna pucnjava na javnim mestima. Od tada je u sličnim incidentima ubijeno više od 60 ljudi, uključujući i policajce, a pojedini napadi su bili motivisani rasnom ili verskom mržnjom.

Posle dva incidenta u vojnoj bazi "Fort Hud" u kojima je u novembru 2009. i aprilu 2014. godine ubijeno ukupno 16 ljudi, broj masovnih pucnjava u Teksasu se naglo povećao kao i spisak žrtava.

U julu 2016. godine pet policajaca je ubijeno u Dalasu za vreme protesta zbog stradanja dvojice Afroamerikanaca tokom policijskih intervencija u Minesoti.

U baptističkoj crkvi u gradiću Saterlend Springs, novembra 2017. ubijeno je 26 i ranjeno 20 osoba tokom jutarnjeg bogosluženja.

Šest meseci kasnije, u maju 2018. godine, maloletni učenik je ubio osam đaka i dva nastavnika u srednjoj školi "Santa Fe" blizu Hjustona.

U avgustu 2019. muškarac se dovezao iz predgrađa Dalasa u El Paso i počeo da puca na ljude u tržnom centru "Volmart", ciljajući uglavnom Latinoamerikance. Ubio je 23 osobe i ranio 25 pre nego što je napustio radnju i predao se.

Kasnije tog meseca, u gradovima Odesa i Midlend sedam ljudi je ubijeno, a 25 povređeno u pucnjavi. Napadača, koji je tog jutra otpušten sa posla, ubili su policajci ispred bioskopa u Odesi.

Naoružani i studenti i nastavnici 

Pravo građana da poseduje oružje ima duboke korene i štiti ga drugi amandman na američki Ustav, iako svaka savezna država može da ga prilagodi i bliže uredi.

Oružje je pomoglo kaubojima, traperima i doseljenicima da "pripitome" Divlji zapad i zaštite sebe i svoju imovinu u nepreglednoj divljini, ali se u modernom društvu, kada je oružje efikasnije i lakše za upotrebu, a bezbednost građana garantovana institucijama, često smatra arhaičnim i prevaziđenim.

Da se Džozef Bajden u pokušajima da ograniči pravo na nošenje oružja bori sa tradicijom koja je u pojedinim američkim državama duboko ukorenjena, najbolje pokazuje način na koji su zakonodavci u Teksasu pokušali da spreče masovne pucnjave.

Dok su pojedine savezne države, podstaknute upravo pucnjavom u Njutaunu, usvojile zakone koji revidiraju i ograničavaju pravo na nošenje oružja, u Teksasu su rešenje problema videli potpuno suprotno – dali su prioritet pravima iz Drugog amandmana i omogućili građanima da budu naoružani i na mestima gde je ranije bilo zabranjeno.

Godinu dana nakon pucnjave u Konektikatu usvojen je "Zakon o zaštiti dece Teksasa" koji je školama dao mogućnost da odrede zaposlene – "školske maršale", koji će proći obuku i biti ovlašćeni da nose oružje i reaguju u situacijama kada su životi učenika i zaposlenih neposredno ugroženi.

Nekoliko godina kasnije, Teksas je usvojio i zakon koji dozvoljava studentima i profesorima univerziteta da dolaze naoružani na predavanja, uz obrazloženje da su studenti "lake mete" u slučaju napada na univerzitetske kampuse i da im je ranije jedina opcija bila da se "sakriju iza klupe ili da se prave mrtvi kada neko puca u njih".

Univerzitetima je ostavljena mogućnost da utvrde sopstvena pravila o tome gde se pištolji nose i kako se čuvaju, ali vlasnicima dozvola za nošenje oružja, koji moraju imati najmanje 21 godinu, dopušteno je da nose svoje vatreno oružje u kampusima i zgradama fakulteta.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike