Arbutina: Uvek je najteže suočiti se sa porodičnim sećanjem i stradanjem

Bojan se ne seća tih avgustovskih dana 1995. godine kada je počela "Oluja" i kada je sa majkom morao da napusti kuću u Topuskom na Baniji, i ode u izbeglištvo, jer je imao svega 2,5 godine.

Upravo to neznanje i nesećanje ga je podstaklo da 2017. godine, posle godina istraživanja sudbine krajiških Srba, zamoli majku da mu napiše to što se dogodilo.

"Uvek je najteže suočiti se sa porodičnom istorijom i porodičnim stradanjem. To je više ispovest koja je i emotivna i tužna. Kada shvatite da je moja majka, koja je u tom trenutku imala samo 25 godina sama sa malim detetom a ne zna ni kuda će ni gde joj je muž u tom trenutku, ni gde su joj roditelji onda je to jednostavno veoma potresno ali i veoma potrebno u mom slučaju", kaže Arbutina.

"Napiši mi šta se desilo", naziv je ispovesti Bojanove majke koju je on objavio.

Tek 5. Avgusta uveče na nagovor dede oni su se priključili izbegličkoj koloni i sa jednom torbom krenuli iz Topuskog u nepoznatom pravcu, Dvoru na uni, Prijedoru, Banja Luci i dalje ka Srbiji.

"Po svedočenju moje majke mi smo krenuli u nepoznato, nismo znali ni gde ćemo ni šta ćemo. Krenuli smo, priključili se koloni i nekako nas je život doveo u Srbiju. Mogi ljudi su otišli u inostranstvo u evropske zemlje i u Ameriku ali je naše opredeljenje bilo da se preslimo, u toj muci da dođemo u Srbiju i da ovde ostanemo", rekao je Arbutina.

Trudimo se da nastavimo da živimo sa Krajinom 

Danas Bojan nekoliko puta godišnje opdlazi u Hrvatsku i na Kordun i u Liku i u Dalmaciju.

"Tamo sam rođen, vezan sam za taj kraj, supruga mi je iz Like i trudimo se da sve životne radosti povežemo sa Krajinom i nastavimo da živimo sa Krajinom", kaže Arbutina.

Međutim, svaki put kada ode pomešana su mu osećanja, s jedne strane radost jer oseća da se vraća kući ali kada vidite opustela i razrušena sela u kojima Srba gotovo da više nemaa oni koji su se vratili ili obnovili kuće najčešće nemaju puteve pa čak i struju.

"Atmosfera u hrvatskom društvu, posebno u danima kada se obeležava ‘Oluja’ i ‘Bljesak’  kada vidite njihovu zvaničnu politiku, kulturu sećanja, kada vidite table ‘za dom spremni’, kada vidite da se zabranjuje ćirilica i vrši revizija istorije jednostavno to je atmosfera straha u kojoj ti Srbi žive. Status Srba je veoma težak", objašnjava Bojan.

Teško je doći do zajedničkog pogleda na prošlost 

Bojan je danas istoričar i u skladu sa svojom profesijom pokušava da događaje iz 90-tih sagledava objektivno iako su ti procesi još uvek živi i žive sa nama.

"Postoje brojne rasprave kako nazvati te događaje – neko to zove građanski rat, neko odbrambeni rat – ali ako hoćemo da dođemo do pomirenja i da nazovemo to jednim imenom onda su to ratovi za jugoslovensko nasleđe. Govoreći o tome uzimamo sve činjenice, pokušavamo na jedan objektivan i naučni način da proučimo te fenomene iz 90-tih godina. Smatram da je to najbolji način da se suočimo sa tim i mi kao narod i država, ali i drugi narodi i države i da na jednom takvom putu dođemo do jednog zajedničkog pogleda na prošlost, iako je u ovom trenutku to nemoguće jer dok ljudi u Srbiji zbog ‘Oluje’ tuguju dotle vlasti u Hrvatskoj organizuju proslavu", objašnjava Arbutina.

Bojan na kraju razgovora za RTS kaže da i danas i sutra tugovati i da su ovo za njega teški dani. Međutim, njemu i drugoj deci "Oluje" ta tragedija je dala snagu da se bore u životu, da napreduju i da se usavršavaju kako bi doprineli društvu u kome su odrastali i u kome će ostati.

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike