Najbrže vesti u Srbiji

Beogradske priče: „Kraljevski kapetan“ među dunavskim sprudovima

KAZAN je onaj nemilosrdni deo Dunava pre Đerdapa u kojem su pre izgradnje hidroelektrane morali da provedu brodove posebni krmanoši – locovi. Njihovo umeće nije bila veština „običnih smrtnika“, već je zahtevalo posebnu obuku, naročito iskustvo i veliko srce. A ako bi se dogodilo da kapetan pritom pusti glas i da glasno peva, znalo se da je reč o čika Jovi, čoveku čiji bas-bariton nije mogao da bude školovan, inače bi dosegnuo visine operske zvezde. Takav je bio Jovan Popesku, čovek izuzetno burne biografije (a kakva bi drugačije i mogla da bude na Dunavu u 20. veku?), pod čijom učiteljskom palicom su potom stasale generacije „vukova“ koji su držali kormilo najvećih i najvažnijih lađa koje Dunav pamti. Komanda Sagovornici „Beoradskih priča“ su njegovi unuci, dr Dragica i dr Jovan Popesku, čije titule učenjaka samo dopunjavaju priču o čoveku čiji su potomci.BRAT I DUNAV SA druge dunavske strane plovio je Mihail Popesku, brat Jovanov i, takođe, vrhunski kapetan. Profesor Jovan se seća da je njegov deda-stric vozio lađu između grada Haršova u Rumuniji i Beča. Propatili su, kaže, u doba „gvozdene zavese“ koja ih je razdvajala posle rata, ali su se uvek voleli i poštovali. – Prema kazivanju mog oca Aleksandra, dedu je neko vreme pratio i nadimak „kraljevski kapetan“ – seća se dr Dragica Popesku. – Svojevremeno je trebalo da vozi kralja Aleksandra i kraljicu Mariju, a kada su prvi put stupili na brod, deda je imao razumljivu tremu. Obratio se monarhu rečima: „Vaše kraljevsko visočanstvo, kada zapovedate da izdam komandu za polazak broda?“, a ovaj mu je vešto odgovorio: „Nemojte mene da pitate, ovim brodom vi komandujete.“ Potom se okrenuo kraljici i šarmantno joj se obratio rečima: „Evo ti ga zemljak, sada možete do mile volje da razgovarate rumunski“. Pročitajte još – Beogradske priče: Stenoviti rt na obali Dunava Zaista, kralj je bio u pravu, junak ove priče rođen je u Oršavi, rumunskom gradu koji je tada pripadao Austrougarskoj, i kako u Prvom svetskom ratu nije hteo pod crno-žutu zastavu, da bi izbegao vojnu obavezu, stupio je u rečno brodarstv – jer su oni bili pošteđeni vojne obaveze. Istina, mnogo je bila važnija činjenica da mu je otac bio lađar-krmar, pa je svoje sinove pripremao za sličan život. Tako je jedan od njih, Mihail, postao legenda rumunskog rečnog brodarstva, dok je Jon postao Jovan i prešao u Srbiju. – Bio je veliki patriota, oženio se Srpkinjom, uzeo je slavu i čak hteo da promeni prezime u Popović – pripoveda njegova unuka. – Međutim, iako je baka poštovala njegovu želju, bila je dostojanstvena i ponosna na njegovo poreklo. Obeležavali su Svetu Petku, što nije neobično, jer i u Rumuniji postoji neka vrsta preslave kada svi svetkuju ovu svetiteljku. To nije slava kao kod nas, već opšte obeležavanje, ali je bilo idealno da na taj način nastave istu tradiciju na našem podneblju. Pročitajte još – Beogradske priče: Poštari „klizali“ na Dunavu Uz to, prva slava ove porodice bio je Sveti Jovan. Sagovornica nam otkriva tajnu zašto je tako: U to doba godine Dunav je po pravilu bio zaleđen, brodovi u zimovnicima, a kapetani su najzad imali malo vremena za sebe i porodicu. „Saboter“ RATNO vreme junak ove priče preživljava pod snažnim pritiscima, jer je Nemcima Jovanovo poznavanje nekoliko jezika nagoveštavalo da je, možda, nečiji špijun, a status „sabotera“ dobio je kad je odbio da proveze brod kroz oblast za koju je slutio da je minirana. Kuća mu je pogođena tokom šestoaprilskog bombardovanja, srećom, porodicu je prethodno sklonio na selo, a posleratni period spustio je „gvozdenu zavesu“ između njega i brata. Pa ipak, dolazi vreme kada staje za profesorsku katedru. – Ljudi su ga neobično dugo pamtili – s ponosom ističe njegov unuk, profesor Jovan Popesku. – Na to sam neobično ponosan. Kad god bih se predstavio, budući da smo imenjaci i prezimenjaci, svako je želeo da mi izađe u susret, poštujući kroz mene lik moga dede. Posle sam shvatio da je deda Jova pomagao svakome, ukoliko je to mogao da učini. Pročitajte još – Beogradske priče: Gde se tačno nalazi Ušće? Stan porodice Popesku, u Zagrebačkoj ulici, nikada nije bio prazan. Makar to ne pamti njegov unuk. – Uvek je u poseti bilo nekih ljudi kojima je deda nešto objašnjavao ili ih nečemu podučavao. Po svemu sudeći, prenosio im je znanje i ljubav prema reci i plovidbi na njemu svojstven način. Profesor Jovan Popesku jasno predočava sliku o svom dedi kroz jednu čudnu sliku: – Svakog puta kada prođem grobljem, vidim kako uz njegov spomenik stoje brojne sveće. Čudio sam se tome, znajući da niko od rodbine nije bio tu proteklih dana, dok nisam sreo jednog njegovog „đaka“. Sada već iskusni kapetan je s ljubavlju pamtio svog profesora iz davnih vremena, i svaki put kada bi prolazio ovuda obavezno bi upalio sveću svome dobrom uzoru.STOTINU NASTAVLjAČA KNjIGA „Lađari i brodari“ JRB, koju je napisao Miodrag Jovanović, precizno beleži delo Jovana Popeskua, i, pored ostalog, kaže kako je bio dugogodišnji profesor Brodarske škole i „duhovni i stručni otac više od stotinu kapetana rečnog brodarstva“.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike