Na Australijan openu neće biti „teniske Danske“, zna se ko su najveći favoriti u Melburnu

Jugoslovensku reprezentaciju, jednu od najjačih na svetu u tom trenutku, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo predvodio je legendarni trener Ivica Osim.

Ekipa je završila na prvom mestu kvalifikacione grupe 4 sa bodom više od Danske i obezbedila plasman na kontinentalni šampionat, ali je građanski rat u tadašnjoj državi onemogućio nastup i pokušaj da se osvoji "stari kontinent".

Reprezentacija se raspala i pre početka, neki drugi igrači su otputovali u Švedsku da se spremaju za početak, kada je stigla odluka da je Jugoslaviji zabranjeno učešće. Priliku su, kako vole da kažu, "sa plaže" dobili Danci koji su već bili na odmoru.

"Dinamitaši" su imali samo sedam dana za pripremu, kao veliki autsajderi su doleteli u Malme, ali su u skladu sa nadimkom eksplodirali i ispisali istoriju. U odsustvu Mihaela Laudrupa, jednog od najboljih fudbalera Evrope u tom trenutku, koji je nekoliko nedelja ranije pomogao Barseloni da osvoji prvi trofej u Ligi šampiona, iznikli su neki novi heroji.

Golman Peter Šmajhel obeležio je turnir odbranom penala čuvenom Marku van Bastenu u polufinalu sa Holandijom, Henrik Larsen je bio najbolji strelac sa tri pogotka, dok je u sistemu selektora Ričarda Milera Nilsena, u jednog od najboljih igrača Evra izrastao Mihaelov brat Brajan Laudrup.

Danska je zahvaljujući nepravdi učinjenoj jednoj zemlji došla do najvećeg uspeha u svojoj istoriji, u defakto, jednoj od najlepših fudbalskih priča otkad se lopta kotrlja.

Skoro tri decenije kasnije loptice u Melburn parku nisu stigle da budu ni otpakovane, a jednom čoveku iz ove zemlje zabranjen je nastup na teniskom turniru zbog odluke ljudi koji nemaju apsolutno nikakve veze sa sportom.

Novaku Đokoviću dvaput je poništena viza za Australiju i on je deportovan ne jer je prekršio određena pravila oko medicinskog izuzeća, ne i zbog toga što je nevakcinisan, već zbog "delikta mišljenja", odnosno toga kako bi njegovi stavovi mogli da utiču na antivakserske grupe na najmanjem kontinentu.

U slučaju u kojem su svi izgubili, ponajviše Đoković, sama država i Australijan open, ali i navijači, može se reći da je kao mali pobednik izašao ne toliko poznati teniser iz Italije – Salvatore Karuzo. Momak iz Avole, primorskog mesta na Sicijili, dobio je priliku da u glavni žreb upadne kao laki-luzer i izađe na megdan Miomiru Kecmanoviću.

Dugo se čekalo da se vidi kakve će posledice po ovogodišnje izdanje imati saga oko Novaka (dugoročne će svakako biti mnogo obimnije i teže osim nekoliko pomeranja u kosturu), a kada je izašao raspored, jasno je bilo da, u slučaju da Đoković izgubi na sudu (tada još čekao odluku), njegovo mesto zauzeće "srećni gubitnik".

Osim četvrtog učešća na prvom grend slemu sezone, dodatnih 90.000 australijskih dolara (oko 57.000 evra), Karuzo i nije bio toliko "srećan" – poražen je od Miomira Kecmanovića vrlo lako, nakon samo nešto više od dva sata.

Miomir je odigrao veoma kvalitetan meč i, uprkos razočaranju zbog odluke suda da njegovom sunarodniku uskrati šansu da napadne 10. trofej i 21. na najvećim turnirima, kao i činjenice da neće igrati protiv najboljeg svih vremena, prevazišao potencijalne mentalne poteškoće i izjednačio svoj najbolji rezultat na Ozi openu.

Nije Italijan među najboljim teniserima, niti parametar po kojem bi trebalo rangirati sportske uspehe, ali je lep šlagvort da se istakne teza da su modernom, gladijatorskom tenisu, romantične priče poput one sa početka teksta gotovo nemoguće.

Karuzo svakako neće biti "teniska Danska", ne samo jer je izgubio, nego i zato što mnogi bolji od njega nisu na tom nivou. Drugi razlog je što u sistemu po kojem je konstruisana teniska sezona, najveći uspesi, na najvećim takmičenjima, pripadaju onim najboljima – barem u muškoj kategoriji.

U ženskoj smo prethodnih godina imali prilike da vidimo neke slične primere, najupečatljiviji je svakako mlada Ema Radukanu koja se pojavila gotovo niotkuda (samo za laike jer je već na Vimbldonu pokazala izuzetan potencijal), i iz kvalifikacija stigla do titule na Ju-Es openu, svom tek drugom nastupu na grend slemovima.

Osvrt u prošlost mogao bi da nas vrati na Gorana Ivaniševića koji je 2001. osvoji Vimbldon krenuvši iz kvalifikacija, kao 125. igrač na ATP rang-listi. Ali popularni "zec" je pre toga već igrao polufinale grend slema i bio drugi na svetu.

Kada se pogled sa neteniskih stvari i, mora se podvući sramnih postupaka australijskih vlasti prema jednom od najboljih sportista svih vremena, premesti na sam teren i izgled kostura u muškoj konkurenciji, jasno je ko su igrači za koje se očekuje da dođu do same završnice predstojećeg Australijan opena.

U gornjoj polovini, koju je trebalo da predvodi devetostruki šampion, kao izraziti favorit sada se izdvaja Aleksander Zverev. Nemac je već dugo u samom svetskom vrhu, ali su u prognozama nekako uvek ispred bili Dominik Tim, Danil Medvedev, Stefanos Cicipas…

Međutim, momak iz Hamburga igra tenis karijere već punih 12 meseci i, ukoliko bude prikazao većinu onoga što ga je krasilo u prethodnom periodu, očekivano će biti da se 30. januara bori za Norman Bruks čelendž kup, kako je zvanično ime pehara.

Njegovi najveći izazivači biće Mateo Beretini i Rafael Nadal, ali koliko god je "bik sa Majorke" uspešniji i realno, kvalitetniji teniser, prvi put u karijeri Zverev će biti favorit. Trenutno je u prednosti, podloga mu više odgovara i to bi mogao/trebalo da premijerno potvrdi i u nekom okršaju na tri dobijena seta.

Rafa jeste 2022. otvorio titulom na dvestapedesetici u Melburnu, ali je to bio turnir daleko od renomea najboljih, a ne treba ni zaboraviti da je drugu polovinu prethodne godine propustio zbog povrede stopala i još je u fazi povratka na najviši nivo.

Na suprotnoj strani svakako je ime Danila Medvedeva prva asocijacija na finale iz više razloga – jedini je osvajač grend slema, na betonskim terenima se oseća lagodno i, ono što je možda i najvažnije, izdigao se iz grupe mlađih koja je imala problema da konstantno nosi breme favorita.

O teniskim kvalitetima je sada već izlišno govoriti, i laici znaju koliko su visoki dometi 25-godišnjeg Moskovljanina, ali ako bi trebalo izdvojiti jedan tehnički segment zbog kojeg je nadmoćan, to je kombinacija ne baš konvencionalnih osnovnih udaraca, kao i sposobnost prilagođavanja sopstvenog tenisa apsolutno svakom protivniku.

Prvi pratilac i projektovani rival u polufinalu biće mu Stefanos Cicipas, ali za Grka je veoma teško garantovati da će u najvećem formatu postići uspeh, bar u ovim godinama. Cicipas je poslednjih sezona pokazivao znake mentalne slabosti (setimo se da je ispustio dva seta viška u finalu Rolan Garosa sa Đokovićem), a i nije najspremniji posle povrede i operacije lakta.

Ako spomenute Nadala i Cicipasa ubrojimo u "favorite iz senke", šanse da se neko od onih iz drugog ili trećeg reda umešaju u borbu za tron (Andrej Rubljov, Janik Siner, Feliks Ože-Alijasim, Kasper Rud, Hubert Hurkač, spomenuti Beretini…), manje su od minimalnih.

Australijan open će za Medvedeva i Zvereva biti i velika šansa da, zahvaljujući i tamošnjim političarima, sa trona skinu Novaka. U slučaju da neko od njih dvojice osvoji titulu, februar će započeti kao prvi teniser na ATP rang-listi. Zbog toga će biti veoma motivisani, ali će i nositi određeni pritisak sa kojim se do sada, samo jedan od njih uspešno izborio.

Ovogodišnje izdanje turnira ostaće upamćeno po sportsko-diplomatskom skandalu u kojem je žrtva bio svetski "broj 1", možda, a i verovatno bi mogao da ostane upamćen kao mesto na kojem je okončana skoro dvodecenijska dominacija "velike trojke", ali sigurno neće po tome da će ga osvojiti neko ko je u sličnoj situaciji kao fudbaleri Danske pre 30 godina.

I dalje je to mesto rezervisano za mnogo jače.

Nikola Đukić (NikolaDjukic43)

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike