Duga, hladna zima…

I sam sam u poslednjih nekoliko godina više puta napisao da je danas lako kritikovati Formulu 1, zbog brojnih grešaka koje su načinjene, i što je još gore, i dalje se prave u skoro svim elementima koji čine fundamentalni deo iskustva ove specifične mešavine sporta, biznisa i zabave. Rastrzana između različitih interesa glavnih igrača, bilo da su u pitanju multinacionalne kompanije, investicioni fondovi, proizvođači automobila, Svetska automobilska federacija (FIA), promoteri ili mediji, Formula 1 već dugi niz godina bezuspešno traži svoju izgubljenu dušu, na pogrešne načine i na krivim mestima. Pokušavajući da udovolji svim tim međusobno posvađanim interesima, često kao finalni proizvod isporučuje rešenje koje, kao i svaki kompromis, ne odgovara nikome. Dok god je izvršna moć podeljena između tri nepomirljive strane – FIA je zadužena za regulativu, timovi za sportska pravila, dok je vlasnik komercijalnih prava investicioni fond CVC – Formula 1 će ići u pravcu entropije, u vremenu kada je potrebna ne samo jasna vizija, već još više, moć da se ista sprovede u delo.

Deluje paradoksalno, ali u ovom momentu vizija deluje kao lakši deo jednačine, dok pravi problem predstavlja dovoljna koncentracija moći da se ista sprovede. Ideja je mnogo – poslednja dovoljno intrigantna, ne nužno i ona sa kojom se slažem, je ona o tri geografski podeljena prvenstva i finalnom obračunu šampiona koju je izneo šef Pirelija, Pol Hemberi – ali skupiti koaliciju koja bi ih sprovela deluje kao nemoguća misija. Cinik bi rekao da dok god Bernard Čarls Eklston diše neće biti problema da se iza njegovih ideja sakupi kritična masa, ali tokom poslednje decenije to baš i nije tako izgledalo. Kako god bilo, igra moći u kojoj se vrte nezamislive količine dolara – koja je odavno na programu u Formuli 1 – obesmišljava podjednako i imaginaciju, a dakako i bilo kakav uticaj novinskih tekstova i mnogo uticajnijih medija od ovog kojem ste poklonili poverenje pa to zaista nije tema na koju bi trebalo trošiti vreme.

Ideje već predstavljaju drugu priču.

Nema osobe kojoj je stalo do Formule 1 koja nema svoju ideju o tome kada je Formula 1 bila najbolja i kako je ponovo dovesti u to stanje. Za moju beznačajnost, bolidi nikada nisu izgledali bolje nego ranih osamdesetih: Brebemov šampionski BT49C iz 1981. godine, Vilijamsov, takođe šampionski FW08, iz naredne, ’82, koja nam je podarila i divni i užasni Ferari 126 C2, koji je života i/ili karijere koštao oba pilota te godine, i najlepši od svih, Renoov turbo lepotan RE30B – arhetipski automobil Formule 1, sa kojim su, u rukama majstora kao što je bio Alan Prost, bila moguća samo dva ishoda, podijum ili odustajanje – plenili su svojom niskom siluetom, svedenom aerodinamikom i brutalnom snagom.

Još bolje, sezone su bile neizvesne na način koji danas deluje – nestvarano.

Ako bi kojim slučajem Holivud želeo da, posle meni ne naročito dragog Hauardovog Rush-a, na velike ekrane prenese još neku priču iz Formule 1, značajna ušteda bi mogla da se napravi na plati scenariste ako bi se ekranizovala sezona 1982. Čega tu sve nije bilo. Trka sa 26 vozača, i kvalifikacija na kojima ih je učestvovalo njih čak 34! Politika je, koliko god to zvučalo neverovatno, igrala još veću ulogu nego danas, pa smo imali štrajkove, bojkot i gotovo redovne diskvalifikacije vozača. Da se pojača melodrama, jedan stari as (Lauda) se upravo vratio iz penzije, i odmah nastavio da pobeđuje. Što i nije neko čudo u sezoni u kojoj se na 16 trka na najviši stepenik pobedničkog postolja popelo 11 različitih vozača iz 7 različitih timova. Za tragediju, neizbežni sastojak holivudskih blokbastera, pobrinuće se gotovo filmski splet okolnosti koji nam je odneo Vilneva u Belgiji i Spaletija u Kanadi, a bez karijere ostavio Didijea Pironija, koji je u tom trenutku već praktično imao titulu u džepu. Konačno, tu je i pomalo neočekivani junak (Rozberg, sada bi rekli senior, a tada jednostavno Keke), koji je na početku smatran potpunim autsajderom, nakon što je prethodnu sezonu završio bez i jednog boda. Do titule je stigao sa jednom pobedom (!) – za poređenje, petorica drugih vozača su imala po dve – a i tu jednu je izborio, ni manje ni više nego u poslednjem krugu. Ako sve ovo nije dovoljno, iste godine smo imali i čuvenu trku u Monte Karlu na kojoj kao da niko nije želeo da pobedi (3 odustajanja sa čela u poslednjem krugu), i možda manje dramatičan, ali bar jednako upečatljiv prizor karate meča (još jednog, iz današnjeg ugla gledano seniora, a tada samo) Nelsona Pikea i nesrećnog Elizea Salazara, koji nije najbolje razumeo da kada te neko pretiče za ceo krug, a pogotovo ako je u pitanju aktuelni svetski šampion, i u tom momentu vodeći na trci, puštanje papučice gasa nema alternativu. Scenografija svakako nije mogla biti bolja, u nikad prežaljenim šumama Hokenhajma, dok naracija poslovično ironičnog Klajva Džejmsa na donjem linku savršeno personifikuje duh ere koja nam danas tako nedostaje.

Dobra, stara vremena. Nije li to najbolji dokaz kako je Formula 1 nekad bila bolja?

E pa nije. Naprotiv, to je dokaz da je Formula 1 danas, i pored svih svojih manjkavosti, najviše ugrožena od – same sebe. Ili da budem još precizniji, Formula 1 je žrtva svoje slavne prošlosti, romantičnog pogleda na ono što je nekad bilo, i samim tim prevelikih očekivanja nas koji je godinama pratimo. Kao kakva osoba sa previše izraženom savešću, sapeta pod teretom sopstvenih očekivanja, zbog kojih ne uspeva da se skoncentriše na ono što je bitno. U slučaju Formule 1, to bitno nije pokušaj emulacije slavnih prošlih dana, već stvaranje uslova za proizvodnju budućih slavnih dana.

Pri tome, za nekoliko osnovnih koraka nije potrebna naročita pamet.

Najjednostavniji način da se proširi broj igrača koji se bore za vrh je smanjenje operativnih troškova, ali ne na način koji vodi u svojevrsnu uravnilovku, jer veliki timovi moraju biti u prilici da, ako već žele, više troše. Umesto limita na budžet, potrebno je pobrinuti se da cena agregata bude pristupačna, ali tako da isti i dalje budu relevantni i dovoljno privlačni za nove investitore iz reda velikih proizvođača automobila, ali i izvodljivi za specijaliste poput Kosvorta, Džada, Ilmora, Mekahroma i sličnih. Lažna je dilema da li Formula 1 mora da razvija „zelene" tehnologije ili ne, budući da je jedini način da se ide napred implementacija apsolutno svih „caka" koje savremena industrija motora može da ponudi. Tako je uostalom oduvek bilo, i ako je povećanje efikasnosti kroz poboljšanje ekonomičnosti današnji cajtgajst onda će tako i biti. Aerodinamika, sa druge strane, mora biti zadata kao kompromis između potrebe za postizanjem većih brzina (prianjanje) i mogućnosti da automobil iza ima korist od zavetrine, a ne štetu od vožnje u „prljavom" vazduhu automobila koji prati. Deluje jednostavno, ali đavo je naravno u detaljima, pa bi postavku ove jednačine valjalo prepustiti mnogo umnijim ljudima kojih u Formuli 1 ne nedostaje. Uostalom, zašto ne potražiti recept i iz nekih drugih kategorija auto sporta gde je ovo pitanje efikasnije rešeno?

Uz pristupačnu cenu motora i svedena aero rešenja, trošak konkurentnosti već dovoljno opada pa nije neophodno insistirati na budžetskom ograničenju koje je u praksi gotovo nemoguće kontrolisati.

U ceo paket je potrebno pametno integrisati i rešenje za gume, kako bi vozači mogli od prvog kruga da voze na limitu, ali ne tako da završimo sa modelima koje smo videli krajem Bridžston ere, potpuno neosetljivim na fine detalje različitih staza, bilo da su u pitanju abrazivnost i temperatura asfalta ili uticaj lateralne sile u brzim krivinama. Veći izbor, i kada je reč o proizvođačima i kada je reč o tipovima mešavina, nikako ne može da bude greška, jer nas istorija uči da ista guma ne mora na isti način da odgovara različitim automobilima.

Na kraju, integralan deo novog pristupa morala bi da bude i briga o nama, navijačima. Nije sporno da Formula 1 mora da se širi na nova, uzbudljiva tržišta, ali da li su Azerbejdžan, Malezija, Bahrein i Ujedinjeni arapski emirati zaista pravo rešenje? I vredni da zbog njih izgubimo Francusku, Nemačku, sutra možda i Italiju ili Veliku Britaniju? Nove staze nisu uvek loš potez, uostalom imamo primer Ostina, ali Formula 1 ne može biti najbolja na svetu ako ne posećuje Moncu, Spa, Silverston, Monte Karlo (nastavite niz po želji), mesta gde su tribine uvek pune i sa današnjim cenama karata. Smanjenje zavisnosti sporta od besmislenih suma koje Berniju plaćaju organizatori (zbog kojih uostalom i odlazimo na tržišta gde Formula 1 nema tradicionalnu navijačku bazu, ali su režimi spremni da udovoljavaju Eklstonovim hirovima), kroz bolje korišćenje prilika koje pruža današnja onlajn integracija otvorilo bi prostor da i cene ulaznica budu niže, čime bi se sport ponovo otvorio prema novim, mladim generacijama. Konačno, prelazak na premijum TV servise se verovatno ne može izbeći, ali cena mora biti pristupačna, a određeni nivo dostupnosti kroz kanale koji se ne naplaćuju može biti održan barem na nivou kako je to trenutno uređeno u Velikoj Britaniji gde se svake godine polovina trka emituje na besplatnom kanalu.

Podugačak spisak lepih želja, slažem se, ali pod jedan, kada ako ne u ovo doba godine, a pod dva, svakako ne i neizvodljiv, ukoliko je volja da se napravi promena iskrena. Uostalom, novi, značajan talas reformi se planira za sada već vrlo blisku 2017. godinu, a kad je već tako, zašto pristajati na polovična rešenja?

A do tada? Jednostavno je, volećemo Formulu 1 i ovakvu kakva je danas, iz jednog jedinog razloga: to je i dalje najbolja, najvažnija i najuzbudljivija trkačka kategorija na svetu. Zato što su tu i dalje najbolji svetski vozači, najviše navijača, najšira internacionalna baza i najviše novca. I zato što, čak i u ne naročito inspirativnoj sezoni, Hungaroring 2015. može da izađe na crtu svima, a atmosfera iz Meksiko Sitija nije čak ni u istoj kategoriji sa sportovima koji ne podrazumevaju loptu.

Niko nam ne može osporiti pravo da budemo nostalgični za „starim, dobrim vremenima", ali ništa na svetu ne ide unazad, pa ne može ni naš omiljeni sport. Formula 1 je, kao i život sam, osuđena da se konstantno menja, ne bi li ostala ista. Tačno je da za većinu nas jesen i zima nemaju onu privlačnost koju nose proleće i leto, ali samo oni koji su živeli u klimi gde nema smene godišnjih doba znaju koliko je ta promena u stvari zdrava. Možda smo u tom večitom ciklusu Formule 1 trenutno zarobljeni usred zime koja vlada svojim ledenim minusom, ali obećanje prolećnog plavog neba, jednako kao i toplih letnjih noći, nije nikada izneverilo, pa neće ni ovaj put.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar