Zeleno, volim te, zeleno

Na početku, sve je slutilo na neslavan i tragičan kraj.

Mnogo novca i ulaganja. Mnogo novih lica i očekivanja. I previše obećanja.

Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
noć za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.

I dao je Dimitris Janakopulos.

Lesora za naklonost navijača. Nana za prestiž. I Slukasa za trofej.

Obećao je mnogo Atamanu, a Ataman obećanja preneo navijačima.

I nije počelo kako su zamislili. Nakon 13 rundi – šest pobeda i sedam poraza, etikete promašaja na poleđini Vildosinog i Ernangomesovog dresa i sumnja u čitav projekat.

Naslađivala se košarkaška Evropa, neprijateljski nastrojena prema naprasnom uspehu. Oštrila pera, sejala kritike i prebrojavala „bačeni“ farmaceutski novac.

Sve dok Ataman, kako retko ko ume, nije doveo stvari na svoje mesto.

Već se penju dva kuma
na visoke verande
ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

I krenula su dva kuma. Serijom 17-4 Panatinaikos je došao do drugog mesta na kraju regularnog dela sezone i kao rivala u četvrtfinalu dobio Makabi.

Usledilo je pet teških mečeva, još težih reči, mnogo ispušenih cigareta i nova Atamanova obećanja.

Rezultat – prvi plasman na fajnal-for posle 12 godina. Ubrzo zatim i novo finale. Utakmice kakve Atinjani inače ne gube. Međutim, ovoga puta je protivnik delovao nezaustavljivo.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

I stigli su španski žandari. Odigrali još jednu blistavu prvu četvrtinu i glasno lupali na vrata novog trijumfa. Pogodili su sve što su bacili i imali odgovor na svaku pretnju.

Imali su i – što je u njihovom slučaju prava retkost – naklonost neutralnog auditorijuma, ujedinjenog protiv nemilog Atamana i njegovih plaćenika.

Sve je delovalo suviše poznato da bi se odvilo drugačije, dok Ilija Belošević nije dao znak da počne drugo poluvreme. A onda se Panatinaikos pretvorio u Real.

Stegli su „zeleni“ odbranu, a na drugoj strani se raspucali Slukas i Nan, unevši nervozu među kraljevsku gardu.

Kao pijani su delovali žandari poručnika Matea u drugom delu. Pravili su bespotrebne faulove, uzimali teške i ishitrene šuteve i igrali bez ikakvog rezona.

Upali su u sopstvenu zamku, iz koje – oni bi to trebalo najbolje da znaju – nema izlaska. Što više se opireš i pokušavaš da se vratiš brzim trojkama – sve više toneš. Kao živi pesak.

A u taj živi pesak ih je gurnuo Slukas. Čovek koji više ne sme da kroči u Pirej, čiji dom više nije njegov i čija je ljubav prema zelenom bila jača od straha.

Ataman je nadmudrio Matea, Slukas nadigrao Ljulja i Ćaća, a Panatinaikos se vratio na krov Evrope.

Na kraju suze i pesma. Zeleno more navijača. I zagrljaj dva kuma.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola, bosiljka.

I pobede.

(RTS)