Srbija do Denvera

Malo toga, iz tog čudesnog sveta Nikole Jokića, može biti logično i očekivano u ovom, njemu paralelnom, društveno prihvaćenom univerzumu.

I potpuno je logično da Nikola Jokić kreira – napiše, režira i vodi glavnu reč u tom svom magičnom svetu, ne obazirući se previše na norme i postulate na kojima počiva košarka, još otkako je zasijala lampica Džejmsu Nejsmitu iznad glave krajem 19. veka. 

Sa one strane bare, gde se košarka prati u "sitna crevca", gde je analitika i softver prečesto ispred osećaja i petlje, lupaju godinama glavu, kako se neko bez izdefinisanog mišića na torzu maklja sa gotovo laboratorijski precizno skockanim belančevinama; kako neko poput Jokića dominira nad igračima koji su dva odsto masti u telu imali poslednji put na sistematskom za polazak u školu; kako neko ko ne može da skoči bogzna koliko visoko – odskače miljama od ostalih…  

Pitaju se, ne shvatajući da je to svet Nikole Jokića, a da su oni samo posmatrači, privilegovani što iz prvih redova svedoče magiji.

U tom, čudesnom svetu Nikole Jokića, potpuno je normalno da najbolji igrač NBA lige dve godine zaredom jeste igrač koji je izabran sa 41. mesta na draftu.

I naravno da će Džoš Krenke, sin vlasnika Denvera (između ostalog), brže-bolje dotrčati (ugalopirati) u Sombor da čestita lično Jokiću, znajući koliko je i sam sreće imao, pošto je franšiza iz Kolorada na tom draftu izabrala dvojicu igrača pre Jokića. 

Ima nečeg poetskog, i sada – sa ove distance i iz tog sveta Nikole Jokića, sasvim normalno izgleda da, dok se saopštava da je Denver draftovao Jokića, na ekranu ide reklama za Tako Bel. 

Potpuno je normalno i to što ga je menadžer Miško Ražnatović odveo u Megu, a da ga nije video kako igra.

I normalno je da odigra užasan meč pred skautima i ljudima iz Barselone, zbog čega ga nisu odveli u Španiju. 

I normalno je što je njegov menadžer blefirao pred draft i rekao da je povukao prijavu, kako bi se Amerikanci zamislili pred veliku noć. 

Sasvim je normalno i to da Jokić i ne haje previše za nagrade i priznanja.

Mnogi su se, kada su primali MVP nagradu, rasplakali i pokazali emocije, što je svakako i očekivano posle ogromnog truda i silnih odricanja…

Ali, opet, u tom čudesnom svetu Nikole Jokića, svetu igre, svetu basketa, u svetu koji prkosi modernom načinu života, ovo je sasvim normalan dan – primio je nagradu u štali; rekao da će jednom, kada bude mator, debeo i džangrizav, pričati deci da je nekada dobro igrao košarku; odložio trofej, zagrlio prijatelje i porodicu i zapevao…

Na koncu, najnormalnije (možda i normalnije od svega ostalog) jeste to što Nikola Jokić, jedna od najsjajnijih zvezda u svetu sporta, digitalno, praktično, ne postoji – nema društvene mreže, niti ga zanimaju.

Luka Dončić je otkrio da je nagovarao (bezuspešno, nepotrebno je napominjati) Jokića da otvori nalog na Instagramu.

"Znate da on nema društvene mreže. On je drugačiji od svih ostalih… Nagovarao sam ga da otvori Instagram profil, ali mi je rekao: ‘Ne, nema šanse’", rekao je Dončić.

Nebu najsjajnije zvezde svetske košarke preti taj moderni oblak 21. veka, koji bi bacio senku na sve ono do čega mu je stalo – porodica, privatnost, mir, tišina – pa ga uspešno gura iz reketa svih ovih godina.

Jokićev svet, taj čudesni, magični svet, poklon je ovom društvu, kojeg će isto to društvo, čini se, biti svesno tek posle nekog vremena. Do tada, dok ne pogodi žicu i donese određene zaključke, moramo se prepustiti i uživati u njemu – u svetu gde je sve moguće, gde su ruše svi zidovi predrasuda i stereotipa, svetu u kojem se ne mora baš skroz odrasti, svetu u kojem imaš ceo svet, ali ti je dovoljan jedan salaš, jedan konj i jedne čeze…

On je Nikola Jokić, najbolji igrač na planeti drugu godinu zaredom, a sve oko njega je njegov, sasvim normalan, svet čuda. 

(Radio-televizija Srbije)

Pošalji komentar
Najnovije iz rubrike