„Orlovi“ imaju igru i rezultat, ali slede mečevi gde se greške ne praštaju

Daleko od toga da smo strahovali od protivnika u prvoj fazi takmičenja na Mundobasketu, ali pred nastup košarkaške reprezentacije u Manili svakako je bilo razloga za brigu.

Iza sebe smo ostavili priču o svim zvezdama koje se nisu stavile na raspolaganje selektoru Pešiću ovog leta, fokusirali smo se na 12 igrača koji su obukli dres Srbije i ostvarili primarni cilj – tri lake pobede u grupnoj fazi takmičenja na Filipinima.

Protivnici u uvodnoj fazi Mundobasketa nisu košarkaške velesile, ali su ekipe idealne za isprobavanje različitih taktičkih zamisli i raspodele minutaže među igračima, što je iskusni selektor Pešić umeo da iskoristi.

Igra srpskog tima oscilovala je od izuzetno preciznog obavljanja zadatih obaveza na oba kraja terena do potpunog odsustva koncentracije i komunikacije, što je omogućavalo protivniku da poentira u serijama.

Upravo tako nešto je rekao slektor Pešić na jednom tajm-autu protiv Južnog Sudana: Dok igramo našu igru, sve teče po planu, kada odustanemo od našeg sistema počinje cirkus na terenu.

Protivnici u prvoj fazi takmičenja nisu imali kvalitet da iskoriste prazne minute u igri „orlova“, ali oni koji nas čekaju u drugoj fazi sigurno neće ispustiti priliku da kazne svaki propust u odbrani Srbije.

Sigurno će ozbiljnost tima rasti kako šampionat odmiče, igrači će biti sve uigraniji, pa će i igra u napadu biti tečnija, a odbrana organizovanija.

Ipak, utisak je da su „orlovi“ u prve tri utakmice, bez obzira na „tanke“ protivnike, pokazali više dobrih nego loših stvari i da imaju na čemu da temelje optimizam pred nastavak takmičenja.

Mladi košarkaš Majamija Nikola Jović pravo je otkrovenje u timu Srbije. Nekadašnji košarkaš Mege sa svojih 20 godina igra vrlo zrelo, izuzetno je racionalan u potrošnji lopti (protiv Južnog Sudana šut iz igre 9/9).

Svojom veličinom pravi gužvu pod košem i pomaže centrima da dođu do lakih skokova, a posebno je impozantan njegov šut za tri poena (8/12 u tri utakmice).

Generalno, Srbija odlično šutira za tri poena na turniru, bez obzira na pojedine delove utakmica gde se dalekometna paljba činila nerezonskom i bespotrebnom, naročito u momentima gde su „orlovi“ imali visoku prednost na svojoj strani.

Bogdanović je pravi kapiten – čini se da nije toliko okrenut poentiranju, kao pre četiri godine u Kini kada je bio najbolji strelac turnira, već u velikoj meri učestvuje u organizaciji napada i kreiranju prostora i lakih poena za druge igrače.

Zato i ne čudi što je Bogdan protiv Južnog Sudana imao devet asistencija.

Pre turnira, mišljenja stručnjaka poklapala su se da je srpski tim „najtanji“ na mestu plejmejkera, ali u prve tri utakmice Stefan Jović (8 asistencija prosečno u tri meča) i Avramović su, uz obilatu pomoć Bogdanovića i Gudurića, pokazali da ne postoji nikakav problem u organizaciji igre.

Pod košem dominira Nikola Milutinov, koji konačno igra jedan turnir na nivou svog renomea jednog od najboljih evropskih centara – novi košarkaš Olimpijakosa prosečno beleži dabl-dabl učinak (dvocifren u poenima i skokovima) i gospodari reketom, naročito ispred svog koša.

Aleksa Avramović je imao zapažen učinak u prve dve utakmice, u trećoj nije igrao zbog lakše povrede, a očekuje se da plej Partizana, kao i Filip Petrušev, bude spreman za nastavak takmičenja i naredna dva duela od kojih će zavisiti plasman u četvrtfinale.

Posle tri odigrana meča, nema se šta zameriti „orlovima“ – živci ljubitelja košarke još su neoštećeni, ekipa je odlično fizički pripremljena, a dueli sa Italijom i Dominikanskom Republikom pokazaće da li možemo da se nadamo medalji.

Kako stvari sada stoje, Srbiji će biti dovoljna jedna pobeda u naredna dva meča za plasman u četvrtfinale, a oba trijumfa značila bi i prvo mesto u novoformiranoj grupi i gotovo sigurno izbegavanje Amerikanaca u borbi za polufinale.

(RTS)