Marinković: Navikavam se još na Valensiju i Evroligu, NBA je san

Pošto je odradio svoju šestu sezonu u Partizanu, Vanja Marinković se prošlog leta našao na svojevrsnoj životnoj i karijernoj prekretnici. Kao momak koji je rođen i odrastao u Beogradu, a košarkaški se razvijao lokalnom klubu Vračar i košarkaškoj gimnaziji, te mlađim kategorijama i prvom timu Partizana, nije bilo lako doneti odluku o selidbi u inostranstvo i daljem usavršavanju u jednom od najvećih španskih i evropskih klubova – Valensiji.- Bilo mi je teško, čak i frka kada je trebalo da dođem u Valensiju. Razmišljao sam kako prvi put u životu odlazim od kuće na taj način, rodio sam se, odrastao i prve košarkaške korake napravio u istom gradu, odlazim posle šest godina i dolazim u sredinu koja je dosta ozbiljna… Mogu da kažem da me je malo uhvatila nervoza, bilo mi je teško. Znaš kako je to, nemaš nikog svog pored sebe – prepričava Vanja Marinković kako su izgledali dani selidbe na istok Iberijskog poluostrva i nastavlja:PROČITAJTE JOŠ: Evroliga dočekala Vanju Marinkovića – Posle mesec dana sam se navikao na sve. Saigrači su super, ljudi u klubu takođe. Pričao sam dosta sa drugim saigračima koji su odlazili u inostranstvo, rekli su mi da je krizni period tu negde oko kraja novembra i u decembru, pred praznike. Iskreno, osećam i ja malo sada to, da mi nedostaju dragi ljudi i kuća, da budemo svi zajedno. I to traje neko vreme, ali zbog svih obaveza brzo zaboraviš. Sve je to normalno i sada se osećam jako prijatno i dobro -kaže Vanja i dodaje da mu je u svemu tome mnogo pomogao Bojan Dubljević i da je oduševljen gradom.Kroz istoriju je Valensija imala lepa iskustva sa srpskim košarkašima – Dejan Tomašević, Dejan Milojević, Kosta Perović, Vule Avdalović, Igor Rakočević, Duško Savanović, Stefan Marković, Vladimir Lučić, Nemanja Nedović, sada je tu Vanja.- Ljudi u i oko kluba na srpske igrače gledaju s velikim poštovanjem. Zbog svih naših bivših igrača, ali i Dubljevića, koji je dosad ostavio dubok trag. Imaju duboku istoriju s igračima iz bivše Jugoslavije, zbog čega nas dosta poštuju, ali nas se i plaše. Naravno, u pozitivnom smislu, jer tako žele da pokažu koliko zaista cene sve ono što su svi moji prethodnici uradili za klub. Izuzetno cene naš pogled na košarku i razmišljanja na tu temu. Pričao sam s saigračima ovde već pet-šest puta o tome kako im je bilo kada su igrali protiv Partizana u Pioniru. Kažu da im nije bilo svejedno. Ipak je drugačija kultura života i košarke u Srbiji i Španiji.Pričao je i o tome šta mu je trener Đaume Ponsarnau rekao po dolasku u klub.- Moje je da treniram i da radim. Od mene očekuje da šutiram, da nastavim čak i kada ne ide. Od prvog sastanka je rekao da će saigrači ići na mene, da je na meni da imam samopouzdanje i da se ne predajem. Oni me zaista podržavaju na svakom koraku. U odbrani takođe moram da pokažem maksimum, što se lično i trudim svaki put. Protiv Efesa sam čuvao Šejna Larkina, protiv CSKA Majka Džejmsa, što je ipak dokaz da oni od mene žele najviše i da mi verujuPROČITAJTE JOŠ: Videćemo ko će na kraju da se smeje: Mirotić iznerviran posle poraza od RealaNije bilo lako preći u ACB ligu i igrati u Evroligi.- Malo je teško da se navikneš na sve to, jer ideš iz ABA lige i dolaziš u ACB ligu koja je ipak jača, drugačija, brža. Treba se navići. Uostalom, prelazio sam i iz Evrokupa na Evroligu, što je bilo mnogo teško, čak i teže nego što sam mogao da pretpostavim da će biti. Zaista je velika razlika između Evrokupa i Evrolige, ali sada sam se navikao. Najviše se to oseti u fizičkoj spremi igrača, a onda i svemu ostalom. Uz to se razlikuje i način rada u odnosu na Srbiju. Radi se jednom dnevno, doduše to je razumljivo kada se se desi da u jednoj nedelji imamo tri utakmice i malo vremena za odmor, a kamoli za treninge. Iskreno, nisam navikao na manji obim rada i nadam se da se još neću navići. Sve što radim je u dosluhu sa pomoćnim trenerom Partizana Acom Matovićem. U stalnom smo kontaktu i govori mi šta bih mogao da radim i na šta da obratim pažnju.Da može da igra na vrhunskom nivou je moglo da se vidi protiv Bajerna kada je ubacio 19 poena.- Nisam se baš naigrao u poslednje vreme. U rosteru imamo 14-15 igrača i zamisao trenera je da uvek neko odmara. Kada god sam igrao duže, rekao bih da sam bio korektan. Eto protiv Bajerna sam odigrao dobro, nije bilo loše ni protiv Asvela. Prijami kada imam veću minutažu, osećam se sigurnije, ali razumem i trenera. Imam 22 godine, nisam domaći igrač i sve ovo je normalno.Osvrnuo se na večerašnji derbi u “Areni” između Partizana i Crvene zvezde.- Očekujem pobedu crno-belih naravno. Derbi je uvek derbi, bez obzira na formu i rezultate. Neće biti kao u “Pioniru”, ali se nadam da će biti dosta ljudi. Očekujem težak, neizvestan, meč. Ne verujem da će biti dominantno izdanje nekog tima. Na kraju je govorio o budućnosti i planovima koje ima.- Put kojim sam krenuo je možda i najbolji za mene. Lakše mi je možda što nema mnogo naših igrača ovde, da se malo izolujem od svega toga. Voleo bih da odem u NBA, ali ne žurim nigde i ne stvaram sebi pritisak. Sakramento? S jedne strane mi je žao što nisam otišao, sa druge strane nije. Imao sam priliku kroz Letnju ligu da osetim tu draž. Znam mnoge koji plaču za tom Letnjom ligom, ali svako ima svoje viđenje. Drago mie je što sam draftovan, ako će da me zovu, neka to bude zbog onog pravog, a ne Letnje lige – završava Marinković.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike