Trst, nakon meča…

Ništa nije odavalo utisak da je tu pre samo sat vremena odigrana utakmica. Da je jednom dečku slomljena noga i ugrožena karijera. Da su neki mladići iz Novog Sada otišli razočarani. Da je jedna grupa iz Graca umorna ali srećna sela u auto i krenula brzo kući. Da je jedna porodica momku koji im je pomogao da njihov sin zaradi gomilu novca i ostala dužna rekla: "Izvinite, ko ste …Ja Vas ne poznajem." Da se pod tribinama iz jedne prostorije čula pesma na nemačkom a iz druge samo po koji zvuk udarca kopačke, zatvaranja šlica na torbi i možda poneki uzdah; sve bez suvišnih reči. 

Neki put treba prećutati. Ali neki put treba i reći. Da stvari budu jasne. Kao one linije na fudbalskom terenu ili kao rezultat na semaforu. 

Nije li fudbal možda jedina igra u kojoj rezultat vara a utisak ne. 

Sada je 00.50. Gubim nit misli ali znam šta mi je utisak. Nekako mi je mučno. Neprijatno. 

Ne volim ovakve trenutke. Glupost. Niko ih ne voli. Ko još uživa u tome da mu je loše. Ali se ti trenuci često ponavljaju. Ta fudbalska reprezentacija je donela nebrojeno takvih trenutaka. 

Pa šta je bre sa vama momci…Šta se dešava… Šta to utiče na vas da izađete na teren kao da su kopačke napravljene od olova. Koji je to razlog da vam je koncentracija malo jača nego kod trogodišnjeg deteta. Ima li nešto o čemu sa 22 ili 23 godine brinete i da li ste možda umorni? Moguće je, zaista to mislim. Da postoji neki problem. 

Recite šta je da probamo da rešimo. Hajde …

Radimo da održimo i sačuvamo tim. 

Najradije bih se sada okrenuo na drugu stranu i zaspao. A ujutro usidrio u neki kafe sa lepim pogledom i trošio dan posmatrajući prolaznike u pauzama čitanja svega i svačega na lap topu. 

Ali znate kako. Odlutaće mi misli na ono od sinoć. I biće mi nekako mučno. Neprijatno. Skoro da ću se stideti da izađem na ulicu. Ali bez obzira na to. 

Radiću, da održim i sačuvam posao. 

Jer ono što radiš, to te čini takvim kakav jesi. Ne reči. Ne priča. Ono što radiš. 

Radim da bih …. ne mogu sada da pišem. Idem da spavam, nastaviću sutra. 

——

Prošlo je desetak sati od kada sam prestao da pišem tekst. I nije se mnogo toga promenilo. Imam sličan osećaj. 

Pogledao sam Gazetu jutros. Na naslovnoj strani Sergej Milinković Savić, možda će u Juventus. Unutra, priča o Milenkoviću, možda će u Napoli. Nekoliko stranica kasnije pominju Sašu Lukuća kao budućnost Torina. 

To me učvršćuje u onom razmišljanju koje imam. 

Da ne dužim, ovo su stvari koje sam još hteo da kažem. 

Ima jedna knjiga kojoj sam zaboravio ime. O tome šta su Spartanci radili kada im zatraže pomoć. Nisu slali vojsku. Oni bi poslali samo jednog generala. To je bilo dovoljno. 

Zašto radim sve ovo…

Radim da bih održavao i sačuvao svest. 

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike