Sudar stilova u 164. „večitom derbiju“

Retka je prilika, gotovo „savršena oluja", da se u jednoj utakmici poklopi njen ogromni značaj (dueli Crvene zvezde i Partizana su u svojoj biti neizostavno značajni), činjenica da se oba tima nalaze u formi (teorija sporta iz tradicije istočne, mahom sovjetske Evrope, odakle i potiče ovaj termin u njegovoj sadašnjoj upotrebi, izričito zabranjuje gradiranje forme – ne postoje "dobra i loša forma", samo „forma", a Crvena zvezda i Partizan upravo to savršeno demonstriraju) i da dva tima velikim delom igraju u različitim, a donekle komplementarnim stilovima.

Ovo poslednje je posebno interesantno. Crvena zvezda od dolaska sadašnjeg stručnog štaba pokušava da bude protagonista na terenu kakav nije bila za vreme trenerovanja Vladana Milojevića. To, naravno, ne znači da crveno-beli tada nisu bili uspešni, sasvim naprotiv, ali su do tog uspeha dolazili na jedan drugačiji način.

Zvezda sada igra sa mnogo više kontrolisanog poseda, manje vremena provodi u tranzicionim momentima i mnogo više pažnje posvećuje standardnim situacijima koje nazivamo ulaskom u igru, strukturom u posedu u srednjoj zoni (gde u Superligi i provodi najviše vremena, zbog opredeljenja protivnika) i igrom iza lopte, odnosno postavkom koja neutrališe kontranapade ili brze napade protivnika.

Najprostije i najšturije, ekipa Dejana Stankovića veoma često napad otvara sa tri igrača u prvoj liniji, do kojih dolazi posle različitih rotacija u okviru bazične formacije. Ta navika im je i pomagala u Evropi kada bi bazična formacija zaista i sadržala tri centralna beka, što je na nekoliko načina doprinosilo defanzivnoj stabilnosti, ne mali broj puta demonstriranoj ove sezone u Ligi Evrope.

Partizan, koji se nalazi u spektakularnom nizu trijumfa, sa svoje strane je tim koji, iako takođe veoma uspešan u kontinuiranom napadu, možda najbolji u onim trenucima kada se utakmica malo razvuče, kada tempo meča („tempo" je u fudbalu učestalost promena poseda, termin „ritam" označava brzinu protoka lopta) naraste toliko da struktura protivnika ima manju ulogu, a individualne karakteristike fudbalera dobiju na značaju. Sami setovi atributa fudbalera Partizana to jasno traže.

Jedan od segmenata igre gde su crno-beli posebno impresivni jeste sinhronizovanje napadanja dubine, u drugoj ili trećoj fazi poseda. Prepoznavanje okidača za trk, a potom i prepoznavanja onih zona koje su najranjivije u bloku protivnika, nešto je što je ekipa Aleksandra Stanojevića dovela na izrazito visok nivo. Broj golova koje Partizan postiže, shodno ovom segmentu koji je, za mnoge unutar struke (a ovde pridodajmo i neke od najboljih trenera Evrope u ovoj i nekoliko prethodnih sezona) jedan od esencijalnih, prikladno je veliki.

Tamo gde su dva rivala veoma dobra, a čemu i jedni i drugi pridaju veliki pažnju, jesu prekidi. Ne ulazeći predaleko u detalje, što u pravoj meri verovatno i ne bi bilo moguće u okvirima jednog teksta ovakve forme, samo je neophodno skrenuti pažnju na ove elemente kao faktor koji bi mogao da odluči pobednika ovog duela.

Upravo je Milan, skautirajući Crvenu zvezdu uoči njihovog prvog duela, primetivši isto, modifikovao odbranu frontalnog prekida kako bi sprečio jednu od karakterističnih Zvezdinih akcija, inače veoma, veoma uspešnih.

Mnogo je kvalitetnih fudbalera u oba sastava. To je valjda jedino i normalno. Međutim, u ligi čije propozicije nameću igranje tzv. „bonus igrača", dakle fudbalera koji nemaju više od 21 godine.

Stefan Eraković je povređen i neće nastupati za crveno-bele, ali su tu sadašnji i bivši mladi reprezentativci, Željko Gavrić i Veljko Nikolić. Ovaj prvi posebno igra jako kvalitetno u poslednje vreme, posle nešto tišeg perioda.

Na drugoj strani crno-beli imaju neznatno više opcija. Svetozar Marković je kapiten mlade selekcije Srbije. Posle dužeg vrmena je zdrav i potpuno spreman, a kao takav je jedan od najboljih mladih centralnih bekova svog godišta u Evropi. Filip Stevanović se oporavio od povrede, a Nemanja Jović igra izvanredno i momci, rođeni 2002. godine, predstavljaju veliku snagu Partizana u ovom trenutku.

Naposletku, ovaj 164. „večiti derbi", biće treći igran bez publike. Bez obzira na to, žara i energije svakako neće nedostajati. Kako bi i moglo… Ali to jeste ambijent u kome priprema utakmice kroz trenažni mikrociklus, oporavak posle prethodnog meča i najbolja moguća priprema strateškog opredeljenja i taktike kojom će se ono ostvariti dobijaju barem još malo na značaju.

Da, „srce na teren" je nešto što navijači vole da čuju i potom vide, ali „večite derbije", a nije mali broj takvih primera u prošlosti, mnogo lakše i ubedljivije osvajaju znanje fudbalera i priprema njihovih trenera.

A kada je tako, i ugođaj je kudikamo veći i lepši…

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар