Pozdravite Liverpul, nešto najbolje što fudbal može da ponudi!

Sjedinjene Američke Države su bile mnogo manji entitet u 19. veku nego što su to danas. Mnogo je manje, praktično rečeno, bilo država koje bi i mogle biti ”sjedinjene”.

Tek odskora nezavisne od britanske krune, Sjedinjene Države su u veoma inkrimentalnim koracima počele da jačaju i da se, shodno tome, šire. Ali onda se nešto promenilo…

Teritorijalna ekspanzija na zapad kontinenta, sve do obala Pacifika, sprovedena je skoro manično, svakako na momente halapljivo. Naseljenici su bili nošeni idejom koja je bila obuhvaćena pojmom Manifest Destiny. Bila je to ideologija – zavodljiva kako samo ideologije mogu da budu – koja je kazivala kako je sudbina Sjedinjenih Država da se proširi preko celog kontinenta.

Ništa i niko ne može da spreči one koji će na ovim prostranstvima iznova kreirati slavnu ali u međuvremenu pokvarenu i izvitoperenu prošlost koju su njihovi preci ostavili u Starom svetu.

I tako je i bilo. Nekoliko decenija, aneksija i ratova kasnije, Sjedinjene Američke Države ispunile su ono što im je bilo suđeno.

Mnogo manje krvavo, nedvosmisleno lepršavije i plemenitije, ali ideološki ne toliko različito, izgleda sezona Fudbalskog kluba Liverpul. Mistifikovana slavna prošlost, izmrljana nipošto kratkim periodom bez titule u Premijer ligi, mora iznova biti prisvojena. Liverpulu, ovom i ovakvom Liverpulu, suđeno je da bude šampion Engleske iznova.

Ovo nerealnim, pretencioznim ili čak patetičnim može da smatra samo onaj koji nije pogledao kako igra ekipa koju predvodi Jirgen Klop, a kome u tome ništa manje spektakularno pomažu Pepajn Lajnders i Peter Kravic.

Mnogo je faktora, jasno, koji su uticali na to da Liverpul od devedesetih godina prošlog veka pa sve do avgusta ove godine ne bude dominantni klub Engleske. Jedan je interesantan, doduše.

Stručni krugovi često naglašavaju kako je promena pravila, po kojoj je golman izgubio pravo da uhvati loptu u ruke nakon što mu je odigra saigrač, umnogome desetkovala igru Liverpula koja se, kao kod ne previše ekipa sa ovog područja u to vreme, bazirala na strpljivom posedu koji je počinjao upravo od čuvara mreže i defanzivne linije. Sigurnost je nestala onda kada više nije postojalo rešenje vraćanja lopte u sigurnost naručja čoveka sa rukavicama.

Liverpul se odjednom našao na pogrešnoj strani fudbalske evolucije… Danas on tu evoluciju predvodi.

Često pogrešno shvaćene ideje ”Manibola”, a koje se tiču korišćenja napredne statistike u takmičarske svrhe, svoje uporište sada imaju upravo u Liverpulu. Džon Henri, vlasnik kluba, ujedno je i na čelu grupe koja u svom vlasništvu ima i Boston Red Sokse, ekipu koja je osvojila bejzbol titulu u MLB ligi, bazirajući se upravo na ovim idejama.

Štaviše, u Liverpulu radi američki gospodin po imenu Vilijam Spirman. On ne dolazi iz kulture opsednute fudbalom, nije skučen idejom kako fudbal ”mora da se igra” i stoga je slobodan da mašta (sasvim bukvalno) o rešenjima na terenu i oko njega koja bi svoju inspiraciju mogla da imaju i u nekim drugim sportovima.

Ali pravu avangardnost fudbalskog izraza koja trenutno stoji na čelu Premijer lige neophodno je potražiti u činjenici da je Liverpul tim koji je uspeo da sublimira nekoliko najmodernijih fudbalskih tendencija, a onda da ih podigne na, za sada, najviši nivo.

Ovde je važno razlučiti između fudbalskih trendova i dugoročnog fudbalskog razvoja. Trendovi se menjaju (proaktivni fudbal, reaktivni fudbal, jedan ili drugi tip branjenja ili napadanja…), ali je dugoročni razvoj fudbala takav da će se sve ove tendencije, pre ili kasnije, više ili manje, sintetisati i spojiti u jedno.

U trenucima kada su fudbaleri motorički i funkcionalno sve sposobniji (sve brži, snažniji i spremniji), sve je manje prostora na fudbalskom terenu. Između ostalog otud i tolika važnost tzv. napadanja dubine. Direktan, vertikalan, brz fudbal.

Ovaj segment igre ume da bude veoma kompleksan (otud se često i podvodi pod pojam ”sinhronizacije završnice”) zbog ofsajd pravila. Ovo pravilo, koje svoje poreklo vodi iz elitnih javnih škola u rano vreme kodifikacije fudbala u viktorijanskoj Engleskoj, primorava svaki napad u fudbalu da bude veoma precizan i onemogućava lako sticanje prednosti. Uostalom, prvobitno ime ofsajda je, u nekim institucijama, bilo sneaking (šunjanje prim. aut.). Ne možete tek da stanete ispred gola koji napadate. Morate da zaradite svoje pravo da se tu nađete.

Postoje brojne smernice koje se koriste u metodologiji trenažnog procesa kako bi napadanje dubine bilo što uspešnije i kako bi se stvorile adekvatne navike kod fudbalera. To nije lako i veoma retko je jednostavno… Ali kada se dovede na nivo na kojem je sada Liverpul, apsolutno je spektakularno.

U utakmici sa Evertonom, tako, Liverpul je igrao u ređe korišćenom 4-2-3-1 sistemu. To mu je, recimo, pomoglo u presingu protiv gradskog rivala koji je igrao sa tri centralna beka i dva centralna vezna fudbalera. Liverpul je kroz jednu zanimljivu rotaciju u fazi poseda dolazio do interesantnog, asimetričnog 4-3-3 oblika. Pokušavao je, dosta uspešno, da ugrozi ranjivi prostor u defanzivnom 5-4-1 obliku Evertona, koji je prirodno nastajao između krilnih bekova i njima najbližih centralnih bekova.

Ali ovo su samo neke specifičnosti jedne utakmice. Golove – pet predivnih golova – Liverpulu je donela upravo ta, na momente nadrealna sposobnost savršeno efikasnog napadanja dubine.

Zakonitost je otprilike ovakva – u trenutku kada nosilac lopte ima vreme i prostor oko sebe, kada podigne pogled, fudbaleri kreću u trk. Hvataju zalet, trče uz ofsajd liniju protivnika… Dubinu, sada već iz pune brzine, napadaju u momentu udarca lopte. Prednost koju ova koreografija stvara praktično je neodbranjiva kada je dovoljno precizna.

U finalu Lige šampiona pre nekoliko meseci Liverpul je svaku osvojenu drugu loptu pretvarao u napadanje dubine. Na taj način je stigao do penala, a preko tog penala i do titule šampiona Evrope. Možda je previše simplifikovano, ali stoga ništa manje tačno, reći da će im upravo ta sposobnost doneti i titulu šampiona Engleske.

Brendan Rodžers je sjajan trener koji je bio jako blizu ovom uspehu sa Liverpulom. Štaviše, po dolasku na Enfild, Jirgen Klop je zahvalio Rodžersu jer je ”naučio Liverpul da igra fudbal”. Ali tada Liverpul još uvek nije bio spreman. Još uvek, možda, nije bio dovoljno očajan da uspe. Iz očajanja je najlakše vinuti se…

Postoje studije ekonomskih istoričara koje jasno pokazuju da deca imigranata u Americi već 100 godina uspevaju da zarade više i da se više socijalno izdignu od svojih vršnjaka iz starosedelačkih porodica. I, opet ne toliko neslično, Liverpul je klub koji je, od svih velikih klubova, krenuo sa najniže tačke, a u skladu s tim njegov napor je morao da bude veći i ingeniozniji. 

Čak i pre klizanja Stivena Džerarda, u svakom smislu sudbinskog, nije delovalo da je titula Liverpulovo pravo po sili te 2014. godine. Bio je to odličan tim, ali i dalje nije bio neumoljiv. Nije bio neizbežan.

Sada je drugačije. Liverpul je brži i precizniji od bilo koga drugog. Liverpul je radio naporno kako bi postao spektakularan. Ovoga puta ih niko neće zaustaviti. Ovoga puta se niko neće okliznuti. Ne može da se oklizne onaj koji leti…

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike