Pogledi sa klupe: Epizoda 0

Davno je prošlo vreme kada je reprezentativni fudbal bio sam vrhunac fudbala. Nekada su kontinentalna i globalna takmičenja bila praktično sajamske manifestacije, prilika da najbolji igrači demonstriraju najnovije trendove i tendencije.

Brazil je, eto jednog primera, osvojio svoj prvi Mundijal, igran 1958. u Švedskoj, igrajući, upotrebićemo modernu notaciju, u 1-4-2-4 sistemu. Svet je, u tom momentu, manje-više igrao W-M sistem (1-3-2-2-3).

Stvari su kudikamo drugačije danas. Od trenutka kada je počela sistematizacija fudbala, sistematizacija načina na koji se trenira i načina na koji se igra, počela je i prevlast klupskog fudbala. Vreme koje se provodi na treningu ili u sali za sastanke ima neprocenjivu, praktično determinističku vrednost. Danas su najbolje fudbalske ekipe – klupske ekipe.

Porto Žozea Morinja bio je najvećim delom toliko dobar jer je trenirao bolje od drugih, koristeći u Portugaliji razvijenu metodologiju koja je, u međuvremenu, postala standard. 

Najbolji presing na svetu ima tim jednog kluba (u pitanju je verovatno PSV, ali moguće je naći još mnogo, mnogo primera), najbolji ulazak u igru na svetu ima Mančester Siti (mada je mnogo argumenata koji se mogu upotrebiti u korist Sasuola koji je vodio Roberto De Zerbi), najbolje napadanje dubine u drugoj ili trećoj fazi poseda ima Liverpul, mada je Napoli Mauricija Sarija takođe bio spektakularan u ovome, takođe i Tuhelov Čelsi… I lista se nastavlja i njen kraj se ne nazire.

U klupskom fudbalu mnogo je lakše definisati, a potom pripremiti i sprovoditi mehanizme u igri, bilo na nivu timske, grupne ili individualne taktike.

Ali ovo ima i svoju drugu stranu…

Reprezentativni fudbal ima nešto što klupski nema ili svakako ima dosta manje. Nepredvidiviji je. Skloniji skliznućima očekivanja. Ne samo zato što manji broj utakmica (sedam utakmica vam je dovoljno za titulu na reprezentativnom nivou, barem 30 za titulu u klupskom fudbalu) čini da je faktor sreće izraženiji.

Naprosto, nešto veća neusklađenost unutar timova se preliva na veću nasumičnost utakmica u kojima oni učestvuju.

Lester je osvojio titulu šampiona Engleske, ali Lester je i tada imao mnogo kvalitetnih fudbalera, od kojih su neki danas među najboljima na planeti.

Grčka je, s druge strane, osvojila titulu šampiona Evrope 2004. godine, ali njeni igrači posle toga nisu igrali za najbolje klubove.

I još jedna istina – ekipe sa najboljim igračima, reprezentativne ili ne – imaju najveće šanse da stignu do uspeha. Ali ova istina nije, striktno govoreći, potpuna. U ekipama koje imaju najviše uspeha igraju najbolji igrači koji najbolje izvršavaju svoje uloge.

Ništa nije individualno u fudbalu. Huanma Liljo, mentor Pepa Gvardiole i njegov pomoćnik u Mančester Sitiju, jednom je rekao da ne postoji individualna akcija u fudbalu. Sve i kada bi svi protivnici seli na teren i skinuli kopačke, dok ih fudbaler lagano zaobilazi i postiže gol, oni i dalje, sada svojim nečinjenjem, kreiraju uslove u kojima neko dribla ili šutira. Sve je kontekst u fudbalu.

I upravo o tome ćemo govoriti u ovom serijalu tekstova tokom trajanja Evropskog prvenstva. Kroz tekst i sliku pokušaćemo da sažmemo svu pomenutu nasumičnost fudbala u one momente i faze koje razdvajaju pobednike od onih koji to nisu.

Fudbal je mnogo, mnogo (mnogo, mnogo…) više od onoga što se o njemu priča u široj javnosti. Nemoguće je proći sve to kroz ma koju medijsku formu, ali je moguće usmeriti pažnju i pokazati gde bi, otprilike, trebalo gledati u galimatijasu dešavanja koji čini jednu fudbalsku utakmicu.

Ovim, fudbal poprima svoju punoću i, verujte, moguće je, postaje još zanimljiviji… Još jednom, Evropsko prvenstvo je savršena prilika za jednu ovakvu priču. 

(Radio-televizija Srbije)

Напишите коментар