Neobična životna i fudbalska priča Alena Stevanovića: Oca nikad nisam upoznao

ODRASTANjE bez oba roditelja, kraj školovanja sa 15 godina, transfer direktno iz obrenovačkog Radničkog u slavni Inter… Da se neko u Holivudu posvetio pisanju scenarija za film po životnoj priči fudbalera Partizana Alena Stevanovića sigurno ne bi pogrešio. Od prvog dana života ovaj 24-godišnjak se susretao sa preprekama koje su sve samo ne lake za preskakanje. I uspeo je… Odrasli ste bez oba roditelja, kako sa ove distance gledate na sve poteškoće koje takva porodična situacija donosi? – Rodio sam se u Cirihu i posle dva-tri meseca su me, ajde da kažem, poslali u Bečmen. Tu sam odrastao sa ujakom i babom, mama je ostala da radi u Švajcarskoj, tamo je već 30 godina. Ima dvoje dece sa novim suprugom i viđao sam je, kao i sada, najčešće leti u vreme godišnjih odmora. Pomagala je novcem da mi ne fali ništa. Mnoga deca budu ostavljena u reci, znači ima i goreg. Kakva je situacija bila sa ocem? – Oca nikada nisam upoznao. Pre nekoliko godina sam se preko „Fejsbuka“ dopisivao sa njim, baš u vreme kad sam debitovao za Inter. Posle se, sticajem okolnosti, ipak nismo sreli, videćemo šta će se u budućnosti dešavati. Dobio sam kćerku Nevu, nisam imao ni nešto mnogo vremena, to mi je tada bio prioritet. Ima vremena, desiće se i to. Kako je izgledalo odrastanje bez topline roditeljskog doma? – Imao sam podršku i ljubav babe i ujaka. U fudbalu sam nekako bio najsrećniji, to me i nosilo kroz život, da nije bilo njega, možda bih otišao na drugu stranu. Upisao sam se u Radnički sa Novog Beograda sa osam godina i tu sam bio do 15. Ujak me vozio svakog dana posle škole, pošto je radio u blizini.MURINjO ŠMEKER I GLUMAC U KAKVOM vam je pamćenju ostao Žoze Murinjo? – Portugalac me je zvao Stefi. Pamtim ga kao velikog šmekera i glumca. Sećam se da smo igrali derbi protiv Milana za mladi tim i znam da je bio na utakmici, a da sam ja bio u sastavu. Prišao mi je dva dana kasnije u svom stilu, šaljivo i upitao me: „Da li si igrao protiv Milana?“ „Barikade“ na putu do velike fudbalske scene su se pojavile već u pubertetu, kako ste ih prebrodili? – Išao sam u srednju školu svega 20 dana, nisam tu video sebe, nisam imao nekog ko će da mi kaže „stani“. U isto vreme sam se ispisao i iz kluba. Uzeo me privatni trener pod svoje, preko noći sam ostao i bez škole i bez kluba. Od 15 do 17 i po godina sam išao na neke probe, radio privatno i u balonu, teretani. Možda sam pri kraju i izgubio volju. Bilo je teško kad si na ulici po ceo dan. Šta je povuklo crtu između očaja i sjaja? – Igra sudbine. Iz Holandije sam se vratio razočaran u sve. Pojavio se Obrenovac, otac Filipa Đuričića mi je pomogao i onda Inter, a nisam bio ni standardan u Radničkom! Najbolje u celoj priči je što nije ni bio plan da idem u Inter, nego u Cirih. Tada su još vize bile na snazi, išlo se preko Milana. Rekoše mi „ajde odradi nekoliko treninga“, i ja to uradim nenormalno dobro. Kao na filmu, ponude mi ugovor i ulazim u svet iz snova. Da li smatrate da ste mogli i više u dresu „nero- -azura“? – Svakako. Te godine sam debitovao, kad je Inter osvojio sve, u pobedi nad Sijenom 3:2. Imao sam privilegiju da radim sa tako velikim igračima i trenerom Murinjom. Delio sam svlačionicu sa Kambijasom, Motom, Vijerom, Etoom, Ibrahimovićem. Deki Stanković mi je rekao da nisam ni svestan koliko će to da mi znači i to sam kasnije i osetio. Usledio je odlazak u Torino na ugovor pola-pola, lepi trenuci povratka u Seriju A kada je na trgu slavilo 100.000 ljudi. Šta vas je sprečilo na putu ka još većim fudbalskim visinama? – Bio sam mlad, pravio greške. Verovatno sam bio i previše impulsivan, izgleda da nisam bio spreman na sve to. Videli su posle Intera u Torinu u meni nekog na kome mogu da zarade 15-20 miliona, ali su usledile pozajmice… Vozovi u karijeri, kao i u životu idu, nadam se da će neki da se vrati po mene…ŠANSA KOD MIHEVRHUNAC karijere stigao je pozivom za nacionalni tim kod Siniše Mihalovića, da li vam je poznato da su tada komentari uglavnom bili negativni? – Ljudi pričaju, to je normalno. Mogu da kažu šta hoće, čim sam dobio poziv, znači da sam ga zaslužio. Sa 21. godinom sam bio standardan u Seriji A, ne znam što bi to bilo toliko iznenađenje. Nažalost, nije nam tada išlo dobro u reprezentaciji.

(Večernje novosti)

Napišite komentar