Kako se Bi-Bi-Si i Arigo Saki sećaju novembarske noći u Beogradu i Donadonijeve drame

Za tim koji će istorija upamtiti
kao "Besmrtnike" bilo je to jezivo podsećanje koliko je krhak ljudski život, piše sportski portal Bi-bi-sija.

Desetog novembra 1988, AK Milan trenera Ariga Sakija igrao je revanš utakmicu protiv Crvene zvezde na njenoj Marakani u
drugoj rundi Evropskog kupa (šampiona). To je bila ponovljena utakmica, jer je prethodnog
dana igra prekinuta zbog magle, a dobila je stravičan tok nešto malo pre
poluvremena.

Rezultat je bio 1-1, ukupno 2-2 s
obzirom na meč u Milanu, kada se odbrambeni igrač Zvezde Goran Vasilijević sudario
sa Robertom Donadonijem iz Milana.

Saki je u nedavno objavljenim
memoarima pod naslovom "Besmrtni" opisao ovaj incident.

"Vasilijević je veoma nasilno
nasrnuo na Donadonija, udarivši ga istovremeno glavom i laktom," piše
italijanski trener.

"Roberto je pao na zemlju, bez
svesti. Bili su to trenuci pravog horora, izgledao je kao da je mrtav. Saigrači
su oko njega mahali rukama i hvatali se za glavu."

Dok je Donadoni nepomično ležao
maser Milana Anđelo Pagani prvi je dotrčao. Uspeo je da mu otvori usta, zaglavljena
zbog polomljene vilice, i da mu izvuče jezik koji je upao u grlo i pretio da ga
uguši.

Klupski lekar Milana Đinko Monti sledeći
je dotrčao i dao mu disanje usta na usta. "Roberto nije davao znake života, a
onda je počeo da udara nogama o tlo što se često dešava ljudima koji dožive
tešku povredu glave," piše Saki.

Donadonijevi saigrači gledali su užasnuto.
Legendarni odbrambeni igrač Milana i Italije Paolo Maldini priseća se
sudbinskih trenutaka: "Poplaveo je, oči su mu bile širom otvorene i udarao je nogama
kao životinja koju kolju."

Marko van Basten, holandska ikona
tima, otrčao je do klupe vičući "Doktora, doktora!" pre nego što se u očaju bacio
u zagrljaj klupskom menadžeru Paolu Taveđi i briznuo u plač. Van Basten nije želeo
da nastavi da igra, ali su ga treneri ubedili, dok je Donadoni iznet na
nosilima i odvezen u bolnicu.

Šokirani igrači Milana otišli su u
svlačionicu na poluvremenu. Tada su čuli obaveštenje na stadionskom razglasu
praćeno glasnim negodovanjem domaćih navijača. Kada je obaveštenje ponovljeno na
italijanskom, shvatili su šta se događa.

Saki objašnjava: "Najavljivač je želeo
da umiri gledaoce koji su videli kako Donadoni dugo leži nepomičan na zemlji prenoseći
im dobre vesti iz bolnice. Roberto je povratio svest i sem slomljene vilice nije
imao drugih ozbiljnih povreda. Navijači Zvezde zviždali su njegovom dobrom stanju."

Igrači Milana, uključujući Ruda Gulita,
pobesneli su. Gulit je zamenio povređenog kolegu iako je i sam imao povredu
leve butine i bio je spreman samo za 45 minuta. Na kraju je na terenu proveo
celo drugo poluvreme, produžetke i penale. Saki za Holanđanina kaže da je bio "naša
hrabrost, naš general u bici". A beše to prava bitka.

Uz provalu neprijateljstva sa
tribina Milan je nastavio da napada. Kapiten Franko Barezi širio je smirenost i
veru u pobedu dok su nastojali da postignu gol. "Svaki put kada bi dobio loptu,
plamenovi mržnje su ga šibali," piše Saki. Ali iscrpljeni Milan nije uspeo da
postigne taj gol i sa ukupnim rezultatom 2-2 iz dve utakmice stiglo se do penala.

Stojković je pogodio prvi za Zvezdu,
Barezi je uzvratio. Prosinečki je pogodio za domaći tim, a onda je na scenu
stupio van Basten.

Saki: "Van Basten se kretao ka
lopti sa elegancijom labuda. Jedva ju je dodirnuo, ali je ona – snažno i neodbranjivo
– odletela u gornji, desni ugao. Perfektno izvršenje. Imao sam utisak da se Marakana
zamrzla od ove demonstracije samopouzdanja i tehnike."

To je, možda, bio odsudni trenutak.
Dejan Savićević je šutirao slabo i njegov udarac je nogama zaustavio golman
Đovani Gali pre nego što će Ćiko Evani doveo Milan u vođstvo od 3-2. Kada je
Mitar Mrkela promašio za Zvezdu, Frank Rajkard je dobio priliku da odvede
italijanski tim u četvrtfinale Kupa Evrope. Saki je okrenuo glavu, nije mogao
da gleda.

"U totalnoj tišini na Marakani samo
sam čuo tup udarac lopte u okvir gola," priseća se. "Krv mi se zaledila u
venama. Ali posle udarca u drvo lopta se otkotrljala u mrežu. Nikada neću
zaboraviti zvuk tog udarca, bila je to himna radosti."

"Utrčao sam na teren i zagrlio
svakog mog igrača. Pobedili smo Crvenu zvezdu, ali smo doživeli nepravdu, nasilje,
provokacije. Pljuvali su nas u lice, policajac je huškao svog vučjaka na Alesandra
Kostakurtu. I ipak smo bili jači od svih i od svega."

Radost Milanovih igrača bila je u senci
borbe za život njihovog saigrača. U kasnijem intervjuu za Gazeta dela Sport
Donadoni se prisetio scene iz bolnice.

"Prvo čega se sećam jasno bila je bolnička
soba," rekao je. "Sa mnom su bila dva pacijenta, jedan je bio smrtno bolestan i
stalno me je pitao kako sam, drugi je pao sa trećeg sprata. Nijedna kost mu
nije bila čitava, a cedio mi je mandarine i sipao u usta jer nisam mogao da ih
otvorim. Bili su u mnogo težem stanju nego ja, ali su se brinuli kao da je meni najteže,
koliko je to lep način da opišem koliko sam imao sreće."

"Ono što me je najviše dotaklo kada
sam gledao snimak incidenta bila je reakcija mojih saigrača koji su bili vidljivo
uplašeni i zabrinuti. Smesta su shvatili koliko je situacija ozbiljna. U takvim prilikama
shvatiš koliko si snažno i prijateljski vezan sa drugovima iz tima."

Nešto od gorčine koju je Milan doživeo
na gostovanju ublaženo je kada su trener Zvezde Branko Stanković i Vasilijević
došli u posetu Donadoniju. Živopisni vlasnik kluba Silvio Berluskoni pokolio mu
je skupu sliku, ali je Saki taj koji je naslikao njegov pravi portret.

"Roberto je davao maksimum svakog
minuta svake utakmice ili treninga," piše. "On je davao najbolju interpretaciju
mog koncepta napornog rada i shvatanja dužnosti. Zbog toga su ga kolege zvale "kost".
Nikada se nije predavao."

"Bio je heroj. Ne zato što je
završio u bolnici. Bio je heroj na način kako je to definisao francuski
nobelovac Roman Rolan koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1915. "Heroj
je onaj koji radi sve što može."

"Ja se slažem sa tim stavom i mogu
da kažem da sam trenirao tim heroja koji su postali Besmrtnici."

Posle pobede nad Zvezdom Sakijev
tim nije se više osvrtao. Postigli su 11 golova primivši samo jedan protiv
sledeća tri protivnika u Evropi. Verder iz Bremena pobeđen je u četvrtfinalu,
Real Madrid u polufinalu, a u finali je isprašena Steaua iz Bukurešta za 4-0.
Ponovili su to i naredne godine kada su u finalu pobedili Benfiku sa 1-0 i
postali legende.

Ali, kao što je ta jedna noć
pokazala, pridev "besmrtnika" koji je Milan nosio govorio je podjednako o njihovoj
hrabrosti u ekstremnoj nevolji kao i o lepoti njihovog fudbala.

(Radio-televizija Srbije)

Пошаљи коментар
Најновије из рубрике