Iako je sa Barselonom osvojio dve titule šampiona Evrope, deo fudbalske javnosti nekako potcenjivački se odnosila prema Pepu Gvardioli.
Harizmatičnom Špancu spočitavalo se da ne može da osvoji najvažniji evropski pehar bez Lionela Mesija, kao i da bespotrebno na svoje igrače stavlja ogroman pritisak pred finalne mečeve.
U prilog mu ne ide ni činjenica da je radio u klubovima koji su imali pozamašnu finansijsku poleđinu (Barselona, Bajern, Siti), pa je iz tog razloga mogao da dovodi igrače koje je želeo, skoro pa bez ograničenja.
Nešto od toga je istina, nešto i ne, ali Gvardiola je sa Sitijem osvojio treći „ušati“ trofej u karijeri.
I to bez Mesija…
Struka Gvardiolu smatra najboljim fudbalskim trenerom na svetu. U modernom fudbalu Pep je trendseter, neko ko unosi inovacije u taktičkom i trenažnom smislu, a njegova tiki-taka, iako polako izlazi iz mode, jedna je od najprepoznatljivijih fudbalskih taktika na svetu.
Kada je pre dve godine Kaj Haverc doneo Čelsiju trofej Lige šampiona protiv Sitija, ogovaranja su se pojačala. Dok su jedni njegov stil fudbala smatrali prevaziđenim, drugi su jednostavno smatrali da Pep nije trener za velika dela.
Trijumfom nad Interom u Istanbulu, Gvardiola im je svima zapušio usta.
Gvardiola u svojoj trofejnoj vitrini ima 11 titula nacionalnog šampiona, 6 pehara namenjenih pobedniku nacionalnog kupa, tri Uefina Superkupa, kao i tri titule klupskog šampiona sveta.
Pored svega navedenog, Gvardiola je Sitiju doneo prvi trofej šampiona Evrope, odnosno prvi evropski pehar još od Kupa pobednika kupova 1970. godine.
Nema sumnje da je Katalonac i ranije zaslužio zvanje jednog od najboljih trenera u istoriji fudbala, a pobedom u Istanbulu pridružio se Bobu Pejzliju i Zinedinu Zidanu sa tri osvojena evropska pehara. Ispred je samo Karlo Ančeloti sa četiri.
Ono što je velika Gvardiolina prednost je što je još uvek mlad – sa samo 52 godine pred njim su decenije ozbiljnog bavljenja trenerskim poslom.
Ko zna, možda je ove tek početak Sitijeve vladavine evropskim fudbalom.
(RTS)