Čekajući Luku

Jutro na slovenačkom primorju igrači mlade reprezentacije proveli su ili u hotelskoj teretani ili uz obalu. Vežbe su bile na dobrovoljnoj osnovi pa je polovina tima bila na njima a druga odmarajući se. Oni koji su odigrali veći broj utakmica ove sezone, odlučili su da pre podne provedu u obližnjem restoranu.

Iskoristio sam slobodno vreme nekih igrača i zatražio izjave. Jer kada krene prvenstvo, UEFA i portparol reprezentacije vam više uskraćuju nego što vam daju. Zapravo, kada malo razmislim, ne znam daju li išta novinarima. Redovna konferencija, i trening otvoren prvih 15 minuta uz gledanje u štopericu.

Taj odnos u sportu ne ide na dobro. Imam utisak da će biti samo lošije. Da će ubuduće pravo izveštavanja imati samo oni koji će da plate. Ili će vam dati da preuzmete video materijale i fotografije koje je spremio klub, savez, organizacija…

Izjave će biti: "Pa, dali smo sve od sebe ali nismo imali dovoljno sreće." Onda, naprimer: "Čitav tim je zaslužan za ovu pobedu a ne samo ja. Zahvaljujem saigračima na pomoći, moje je bilo samo da odradim svoj deo posla."

Ali hajde, da se ne žalim previše. Predusretljivi su u timu. Za sada. Nadam se samo da će zapamtiti ko je jedini došao da ih prati na Šampionatu. Ako uđu u polufinale, biće haos. Finale, ne mogu ni da zamislim. Sreća pa postoji arhiva. Kako bih samo likovao.

Ali do ispunjenja lične želje postoji mnogo toga što treba rešiti. Protivnici. Silni.

Austrija prvo.

"Coa, jesi li čuo da su Austrijanci tukli Francusku sa 3:1", pita me Saša Lukić.

Nešto kasnije u intervjuu sa golmanom Borisom Radunovićem on kaže:

"Znam ih dobro. Dobra ekipa. Bili smo bolji u grupi, ako odigramo kako znamo, ne bi trebalo da bude problema."

Igrači su zapravo nekako oprezni. Ali imaju neki taj pogled na daleko, ako me razumete.

"Najvažnije je gledati utakmicu po utakmicu", reči su Srđana Babića koji je sa nekoliko igrača ove generacije osvojio Svetsko prvenstvo za igrače do 20 godina.

"To sam naučio. Jedna po jedna utakmica."

Svesni su momci svoje snage.

"Imamo dobru ekipu, baš dobru. Ali i drugi su sjajni. Italijani, sve pozvali", govori Nikola Milenković.

"Ali voleo bih da idem i na Olimpijske igre…"

Ako budu među četiri, Srbija će imati i fudbalski tim u Tokiju 2020.

Pričam sa Lukićem, Danilom Pantićem, Milenkovićem i Andrijom Živkovićem. Teme, fudbalske. I malo društvene. Šta je blizu Portoroža, TV prava i što nema A tima na RTS, šale na račun toga kako se ko oblači… Kvalitetno provedeno vreme.

"Nego da rešimo mi ovo za karte…", kažem kada su se smejali nekom događaju.

"Rešićemo Coa, rešićemo…", odgovara Bleki Milenković.

Odlaze na ručak i odmor. Popodne trening.

Ugrabio sam pola sata sna. Budim se, u strahu da ne kasnim.

Brzo napadam snimatelja Milanka Đorđevića, poznatijeg kao Đole.

"Halo bre… kucam na vrata 15 minuta, ne mogu da te dozovem… kasnimo!"

"Pa dobro, na terasi sam. Nisam čuo… šta odmah vičeš…"

Zapravo ja kriv. Ali stižemo na vreme i idemo za autobusom reprezentacije.

Kopar je 20-ak minuta daleko od Portoroža.

Stadion, nekoliko hiljada gledalaca. Teren sjajan. Mala teretana. Čiste i skromne ali uredene prostorije. Pomoćni tereni. Izgleda baš kao što bi trebalo. Da je nama takvih 20 u zemlji, imali bi tri puta više dobrih igrača. I mnogo čega još.

Zagrevaju se igrači i pre treninga. Neki i samostalno rade dodatne vežbe.

U međuvremenu saznajem ko u petak ide u novi klub, ko je dobio 11 kopči na čelu i kako, da li će i kada menjati novog selektora i ko će biti, kada dolazi Luka Jović, kada Nemanja Radonjić i još mnogo zanimljivih stvari.

Neke ne mogu da vam kažem, neke neću a i predugačak je tekst pa da ne trošim vaše vreme.

Čujemo se sutra. Kada budem imao vremena. U međuvremenu, pozdravljam urednike i momke koji rade na sajtu. Da iskoristim priliku… biće mi nešto potrebno, sigurno.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike