Bljesak Totenhema prejak za Crvenu zvezdu

Totenhem, ekipa koja se neumitno i nedvosmisleno nalazi u svojevrsnoj krizi. Engleski i nemački mediji pisali su prethodnih sedmica o analogiji ove i sezone koju je u poslednjoj godini u Dortmundu imao Jirgen Klop, kada je Borusija u jednom trenutku čak bila i poslednja u Bundesligi.

Totenhem je primio sedam golova od Bajerna na svom stadionu, ali je prethodno odigrao i slabije mečeve. Tako je Mančester Siti šutirao preko 30 puta na gol Totenhema, koji je nekako uspeo da pogodi gol rivala dva puta iz svoja tri pokušaja.

Dakle, ne ide sjajno…

Ali možda je krenulo na bolje. Svakako smo protiv Crvene zvezde (ovde svakome valja izbeći jeftine malicioznosti i uzdržati se od potencijalnih pežorativnih komentara usmerenih na percipirani nedostatak kvaliteta šampiona Srbije) videli obrise Totenhema koji smo gledali u prošloj sezoni.

Istina, Totenhem je igrao u 4-3-3 sistemu, branio se u 4-1-4-1 obliku. Maurisio Poćetino je poznat kao trener čija ekipa u svakovrsnim sistemima, često adaptirajući oblike u različitim fazama poseda i unutar jednog meča.

U finalu Lige šampiona, tako, videli smo Totenhem koji koristi tzv. midfield box, u kome je jedan bočni napadač ulazio između linija, dok je kolega sa druge strane ostajao široko (Eriksen i Son u ovom slučaju). Ovim je Totenhem sprečavao agresivniji izlazak u pritisak veznih fudbalera Liverpula, koji su stalno igrali sa dvojicom fudbalera protivnika između druge i treće linije.

Ovo je bio i period najbolje igre Totenhema u tom meču. Kasnije je Poćetino, u drugom poluvremenu, napravio drugi poredak svoje četvorice najofanzivnijih fudbalera i ovu prednost je izgubio.

Isti taj midfield box videli smo i u meču s Crvenom zvezdom, samo nastao iz drugog bazičnog oblika, o čemu smo već pričali.

Erik Lamela, kao desno krilo, ulazio je u poluprostor, dok se bek na njegovoj strani peo visoko. Na suprotnom boku Dejvis je ostajao niže i uže kao bek, dok je pored aut-linije, držeći širinu i dubinu, bio Son. Ovoga puta efekat nije imao otupljenje pritiska, već ugla za pas u prvoj i drugoj fazi poseda koji je obezbeđen za pas ka Korejcu, uglavnom oko bloka crveno-belih.

Uz sve to, Hari Kejn se inteligentno spuštao po loptu, otvarajući još jednu liniju pasa. Mnogi će, s pravom, pričati o intenzitetu s kojim igra Totenhem (u ofanzivnoj organizaciji, a posebno uočljivo u ofanzivnoj i defanzivnoj tranziciji), ali u tom kontekstu ne sme da bude zanemareno da njegovim fudbalerima upravo napadačka struktura omogućava da se toliko razmašu.

Ostale stvari koje je Totenhem radio spadaju u udžbeničke… Blok i centaršut na prvu stativu iz ofanzivnog kornera (postoji čitava litetatura koja objašnjava zbog čega je ovo superioran način izvođenja kornera), pogodak krila na kontrastrani sa druge stative (mesto na kome mora da bude u opisanoj situaciji), sprint Sona po osvajanju lopte uoči trećeg gola…

Totenhem se, makar nakratko, vratio sebi – protiv jednog takvog tima Crvena zvezda nije mogla i još neko vreme neće moći ništa…

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike